Priča o svakodnevnom heroju iz Ramadanovaca
U jednom tihom bosanskom selu po imenu Ramadanovci, živi čovek čija svakodnevica podseća na tešku dramu koja se odvija iza zatvorenih vrata. Sefet Alihodžić nije poznat javnosti, njegovo ime ne odzvanja po novinama, niti se nalazi u govoru ljudi koji hvale junaštvo. Ipak, njegova životna priča je svedočanstvo o nepojmljivoj istrajnosti, neprekidnoj borbi i neizmernoj požrtvovanosti.
Sefet ne nosi uniformu, niti titulu – ali ono što svakodnevno podnosi bilo bi teško izdržljivo i za najizdržljivije. U njegovom svetu, porodica, briga i bol utkali su se u rutinu iz koje je gotovo nemoguće pobeći.
Teret svakodnevice i nevidljive borbe
Život sa bolešću u porodici
Glavni izvor Sefetovih problema potiče iz najbližeg okruženja – od njegovog rođenog brata, koji više od trideset godina boluje od teškog psihičkog oboljenja. Umesto da mu vreme donese olakšanje ili barem stabilizaciju, stanje njegovog brata postajalo je sve gore.
-
Brat je odbijao terapiju, ignorišući lekove koje mu je struka prepisivala.
-
Ponašanje je često prelazilo granice prihvatljivog – nasilje, agresija, pa čak i napadi na ukućane.
-
U jednom od incidenata, brat je nasrnuo na Sefeta vilama, što je dovelo do teških povreda koje su morale biti u bolnici zbrinute.
Suočen s tim, Sefet je danima bio prinuđen da balansira između straha za vlastiti život i ljubavi prema bratu koji je postajao sve više stranac. Ta neizvesnost, stalna potreba da bude na oprezu, ostavljala je duboke psihičke ožiljke.
Porodična dinamika i dvostruki teret
Ali, agonija tu nije završavala. Kada je ušao u brak, nadao se novom poglavlju. Međutim, sudbina kao da nije imala razumevanja za njegove snove. Njegova supruga, i sama obolela od psihičkog poremećaja, unosila je dodatnu težinu u njegov svakodnevni život.
-
Za razliku od brata, ona je redovno uzimala lekove, što je donekle smanjivalo simptome.
-
Ipak, njen život bio je obeležen izolacijom, ćutanjem, i povlačenjem iz svakodnevne komunikacije.
-
Retko izlazi iz kuće, a odlazak kod lekara je gotovo nemoguć poduhvat.
U takvom ambijentu, sve obaveze oko dece pale su na njegova pleća. Njihovi blizanci, dva sina, odrastali su uz oca koji je bio i hranitelj, i negovatelj, i učitelj.
-
Brinuo se o svakom aspektu njihovog života:
-
Presvlačenje
-
Kupanje
-
Hranjenje
-
Utešavanje
-
Sve osim, kako kaže uz osmeh, pravljenja pita.
-
U tim izazovnim godinama, majka mu je bila poslednja svetlost nade. Iako je i sama bila narušenog zdravlja, trudila se da bude uz njega i da doprinese odrastanju svojih unuka. Njena prisutnost bila je utešna, ali, nažalost, bolest ju je brzo savladala, i za samo dva meseca – preminula.
Taj gubitak je bio poput gašenja poslednje sveće u mračnoj sobi. Osećaj usamljenosti, nemoći, i nedostatak ikakve dodatne podrške potpuno su ga psihički slomili.
Borba sa samim sobom
U takvom psihološkom okruženju, u kojem se smenjuju umor, tuga, briga i bespomoćnost, Sefet je, poput mnogih ljudi, pokušao pronaći izlaz. Nažalost, kratkoročno rešenje video je u – alkoholu.
-
Počeo je piti, nadajući se da će time prigušiti bol i pobjeći od surove stvarnosti.
-
Bio je svestan da je to pogrešan put, ali nije video drugi izlaz.
-
Nakon što je završio na lečenju, uspeo je da potpuno prestane sa konzumacijom alkohola.
Ovo poglavlje njegove životne priče svedoči o tome kako je čovek, bez podrške, uspeo da se izvuče iz tame sopstvenih demona – samo zahvaljujući unutrašnjoj snazi i brizi za svoju decu.
Bratska veza koja nije prekinuta
Uprkos svemu što je preživeo, Sefet nije prekinuo kontakt sa bratom. Iako više ne žive zajedno – jer nije bilo moguće nastaviti zajednički život zbog konstantnog straha za sigurnost, on ga redovno posećuje.
-
Donosi mu osnovne potrepštine
-
Vodi računa o njegovom stanju
-
Nosi težinu griže savesti što nisu zajedno, ali zna da drugačije nije moglo.
Time pokazuje ljudskost koja prevazilazi racionalno razmišljanje. Uprkos svemu, on ne zaboravlja krvno srodstvo – ni kada je bolno, ni kada je opasno.
Usamljeni trenuci i razmišljanja o kraju
Kada ima retke trenutke odmora, Sefet odlazi kod komšija. Ne zbog želje za zabavom, već samo da:
-
Progovori koju ljudsku reč.
-
Oseti da nije potpuno sam.
-
Pobegne makar na kratko od kućnih briga.
Ipak, svaki povratak kući nosi sa sobom stare terete. Kuća nije mesto odmora – ona je bojno polje odgovornosti. U najtežim trenucima, kako priznaje, pomislio je i na suicid. Ali jedna misao ga je spasila:
“Moji sinovi. Oni ne bi imali nikoga.“
To ga je povuklo nazad ka životu. Deca su mu postala i razlog i snaga da ustaje svakog jutra i nastavi dalje.
Nevidljivi heroj svakodnevice
Sefet Alihodžić ne traži ni aplauze, ni priznanja. On ne objavljuje svoje borbe na društvenim mrežama, niti govori o njima kao o herojskim podvizima. A ipak, ono što svakodnevno radi prevazilazi granice običnog. Njegova priča nije samo o nesreći – to je priča o:
-
Hrabrosti u tišini
-
Odgovornosti bez očekivanja nagrade
-
Ljubavi koja preživljava uprkos svemu
-
Istrajnosti kada je sve protiv tebe
Danas, on gleda u svoju decu i vidi nadu. Vidi mogućnost da se lanac bola, koji je godinama okovao njegov život, prekine upravo u njima. Ne traži sažaljenje, već samo šansu za normalan život svoje porodice.
I u tom pogledu, Sefet ne deluje kao tragična figura, već kao primer snage koju niko ne vidi. Dok mnogi biraju da pobegnu, on bira da ostane. Da se bori. Da voli. Da ne odustane.
