Vedrana Rudan preživela je pakao, a onda ovako saznala da ima rak: Sahranu je isplanirala do detalja, a ovom čoveku jednu stvar nikad nije oprostila

Vedrana Rudan – Glas koji ne pristaje na tišinu: Hrabrost, ironija i istina u suočavanju s bolešću

U vremenu kada mnogi biraju da svoje slabosti sakriju od javnosti, Vedrana Rudan se ponovo pokazala kao žena koja nikada nije znala za autocenzuru. Njena odluka da javno progovori o svojoj borbi sa retkim oblikom karcinoma žučnih kanalića postala je više od lične ispovesti — pretvorila se u društveni i književni čin otpora.
Ona nije samo spisateljica; ona je glas realnosti koji odbija da ulepšava, da ćuti ili da se povinuje očekivanjima. Svojim tekstovima i intervjuima, Rudanova ne prikazuje samo borbu s bolešću, već i način na koji se čovek suočava sa sistemom, svetom i samim sobom kad se iluzije razbiju.

U maju 2024. godine, Vedrana je otvoreno saopštila dijagnozu i time započela novu, brutalno iskrenu fazu svog stvaralaštva. Njeni zapisi pod naslovom „Djevojka u zagrljaju metastaza“ postali su hronično svedočenje života između bola i smeha, između straha i ironije, između smrti i neugasle potrebe da se – piše.

1. Suočavanje bez maske

Od trenutka kada je saznala za bolest, Vedrana je odlučila da ne pristane na tišinu. Umesto da se povuče iz javnosti, ona je – u svom prepoznatljivom stilu – udarila direktno u srž stvari.
„Moje je rak j*no redak**“, napisala je bez filtera u jednom od prvih zapisa, jasno dajući do znanja da neće postati deo narativa u kojem se bolest skriva iza eufemizama i lažnog optimizma.

U tim tekstovima govori o:

• operacijama i zračenju,

• svakodnevnim troškovima i iscrpljujućem sistemu zdravstvene brige,

• trenucima radosti koji preživljavaju između terapija,

• i o onim malim, banalnim stvarima koje joj vraćaju osećaj života – novoj jakni kupljenoj putem interneta, pogledu voljenog čoveka, gestu nežnosti koji se pojavi u moru bola.

Njena iskrenost je razoružavajuća. Dok mnogi u sličnim situacijama biraju tišinu, Vedrana sve izgovara naglas – bes, tugu, sarkazam, ironiju. I upravo u toj neosvetljenoj brutalnosti krije se snaga koja inspiriše druge.

2. Bolest kao ogledalo društva

Rudanova ne piše o bolesti samo kao o medicinskom stanju – za nju je to metafora društva koje je jednako bolesno kao i čovekovo telo.
Kroz svoje ispovesti o hemoterapiji, ona razotkriva:

• neefikasan zdravstveni sistem,

• mizerne penzije koje ne pokrivaju osnovne troškove,

• oslanjanje na prijatelje i porodicu kada država zakaže,

• i realnost starosti u društvu koje ceni mladost, ali ne i mudrost.

U njenim rečima čuju se i gnev i nežnost, i gorčina i toplina, ali ono što nikad ne nestaje jeste – potpuna odsutnost iluzija.
Za Vedranu, život je sirov, često okrutan, ali i jedino što imamo dokle god dišemo.

3. Koreni pobune – detinjstvo puno rana

Da bismo razumeli Vedranu Rudan, moramo se vratiti unazad, u godine njenog odrastanja.
Rođena 29. oktobra 1949. godine u Opatiji, odrasla je u Mošćeničkoj Dragi, u porodici obeleženoj siromaštvom i traumom. Njena majka je patila od depresije i alkoholizma, dok je otac, ribar i vrtlar, bio i figura nasilja i straha.
Vedrana nikada nije skrivala taj deo svog života — naprotiv, otvoreno je govorila o teškim i mračnim porodičnim trenucima, o pokušajima da se odbrani od očeve agresije, pa čak i o želji za osvetom.
Jednom je priznala da je na očevoj sahrani tražila suze i nije ih mogla pronaći.

Iz tih rana nastala je njena književnost – oštra, beskompromisna, sirova. Taj detinji bol pretvorio se u pero koje nikada ne prašta licemerju, autoritetima, nasilju i društvenim normama.

4. Spisateljski glas koji razara tišinu

Kroz godine, Vedrana je postala poznata po knjigama koje su istovremeno šokirale i oslobađale. Njeni naslovi poput „Uho, grlo, nož“ postali su simbol neustrašivosti u pisanju o temama koje su drugi izbegavali – o porodičnom nasilju, političkoj korupciji, hipokriziji i ženskoj patnji.
Ona nikada nije bila autorka koja teši – ona je autorka koja trgne, prodrma i tera na razmišljanje.

Sada, kada piše o raku, njen ton nije drugačiji. Samo su oružja promenjena: umesto metafora o društvu, koristi vlastito telo kao polje borbe. U njenim zapisima nema lažnog herojstva, samo ljudska ranjivost obavijena crnim humorom.

5. Porodica, ljubav i senke prošlosti

Vedranin privatni život oduvek je bio jednako slojevit kao i njeno pisanje. Iz prvog, nasilnog braka ima dvoje dece – sina Slavena i ćerku Asju. O tom periodu života govori bez patetike, ali s dubokim tragovima bola.
Kasnije je pronašla smirenje uz Ljubišu Drageljevića, advokata iz Srbije, osam godina mlađeg od nje. O njemu govori s poštovanjem i nežnošću – kao o čoveku koji ju je naučio toleranciji i blagosti, osobinama koje ranije nije znala da poseduje.

O svojoj deci govori s ponosom, ističući da su joj oni pokazali šta znači bezuslovna ljubav. Upravo ta ljubav postaje njen oslonac u trenucima slabosti.
Dok piše o bolesti, ona zapravo piše i o njima – o vezi između roditelja i dece koja postaje još dublja kada se čovek suoči sa konačnošću.

6. Pisanje kao terapija, oružje i svedočanstvo

Za Vedranu Rudan, pisanje nije hobi, već način preživljavanja. Njeni tekstovi o bolesti nisu samo dnevnici bola, već hibrid između književnog manifesta i društvene dijagnoze.
Kada opisuje hemoterapiju, ona istovremeno govori o:

• zdravstvenom sistemu koji ne funkcioniše,

• nemoći pojedinca pred birokratijom,

• ali i o hrabrosti da se suoči sa sopstvenim strahom.

U svakom pasusu njene proze oseća se poruka: dokle god pišem, živim.
Taj stav sabran je i u njenoj rečenici: „Pisati znači živeti, čak i kad vreme daje ultimatum.“

Vedrana pokazuje da čak i u trenucima kad telo slabi, duh može postati snažniji nego ikada.
Ona piše da bi preživela, ali i da bi svedočila – o vremenu, društvu, i o svima nama koji se plašimo da pogledamo istinu u oči.

Danas, Vedrana Rudan nije samo književnica – ona je simbol hrabrosti, autentičnosti i intelektualnog prkosa. Njena borba protiv raka prevazilazi okvire medicine i postaje književna, društvena i filozofska misija.
Kroz ironiju, crni humor i iskrenost, ona ruši tabue o bolesti, starosti i smrti. Njene reči su poziv da prestanemo bežati od realnosti i da naučimo da je pogledamo ravno u lice.

Njena poruka može se sažeti u nekoliko ključnih uvida:

1. Istina oslobađa, ma koliko bolela.

2. Humor je oružje preživljavanja, čak i u najmračnijim trenucima.

3. Pisanje je oblik života, a ne samo umetnost.

4. Suočavanje sa sobom je najteža, ali i najvažnija bitka.

Vedrana Rudan pokazuje da hrabrost ne znači ne osećati strah, već govoriti uprkos njemu.
Kroz svoje zapise o bolesti, detinjstvu, ljubavi i smrti, ona je stvorila delo koje je istovremeno intimna ispovest i svedočanstvo o vremenu u kojem živimo.
Njena borba je podsetnik da i kada telo popušta, glas može ostati nepokoren.
U svetu punom šminke i tišine, Vedrana ostaje glas koji nikada ne pristaje da ćuti – žena koja je u zagrljaju metastaza pronašla slobodu da bude potpuno svoja.