Olivera – život na sceni i uspomena koja traje

Postoje umetnici čije delo nadilazi vreme i čije se ime pamti ne samo kroz uloge, već i kroz osećaj koji su ostavljali kod publike i kolega. Takva je bila i Olivera, glumica čiji je rad duboko urezan u sećanje generacija. Njena karijera, gotovo neraskidivo vezana za pozorište „Boško Buha“, trajala je više od četiri decenije i obeležila razvoj dečjeg teatra u Srbiji.

Njeno prisustvo na sceni donosilo je toplinu, šarm i nesvakidašnju predanost. Publika ju je volela zbog iskrenosti i neposrednosti, a kolege zbog nesebične podrške i kolegijalnosti. Iako su godine prošle od njenog prvog pojavljivanja, sećanja na nju žive kroz arhivske snimke, priče i uspomene onih koji su imali sreću da je poznaju.

1. Početak karijere i prvi koraci

Oliverin profesionalni put započeo je 1959. godine u pozorištu „Boško Buha“, gde je ostala sve do penzionisanja. Njena prva uloga bila je u predstavi „Susret“ u režiji Bojana Stupice. Upravo taj trenutak otvorio joj je vrata u svet glume i postavio temelje karijere koja će trajati više od pola veka.

Ono što je od samog starta izdvajalo Oliveru bila je potpuna posvećenost svakoj ulozi. Smatrala je da svaki izlazak na scenu donosi novu lekciju – bilo da igra glavnu junakinju ili tek statira. Nikada nije pridavala značaj titulama poput „dramske prvakinje“, jer je verovala da je pravo merilo vrednosti – publika.

2. Transformacija i glumačka svestranost

Ono što su posebno isticali i kritičari i publika bila je njena sposobnost potpune transformacije.

• Jednog dana je bila princeza iz bajke.

• Sutradan – obična devojčica iz susedstva.

• Nekad je donosila vedrinu i nestašluk, a nekad ozbiljnost i tugu.

Svaka uloga bila je iskrena, ubedljiva i drugačija. Među najpoznatijim ostvarenjima posebno su ostale zapamćene njene interpretacije:

1. Beki Tačer u „Tomu Sojeru“ – lik koji je donela sa nestašnim osmehom i vedrinom.

2. Bajkoviti karakteri u „Carevom slavuju“ – gde je unosila nježnost i poetičnost.

3. Živopisne junakinje u „Kapetanu Džonu Piplfoksu“.

4. Emotivne role u „Ćorsokaku“ i „Biberčetu“.

Svakoj ulozi davala je deo sebe, ali i veliko poštovanje prema autoru i poruci teksta.

3. Odnos prema kolegama i mlađim generacijama

Kolege iz „Boška Buhe“ često su isticale njenu ljubaznost i spremnost da pomogne mlađima. Nikada nije bila zatvorena u sopstveni svet, već je rado delila iskustvo, nudila reči podrške i savetovala nove članove ansambla.

Disciplinu je smatrala jednako važnom kao i ljubav prema sceni. Zato je generacijama mladih glumaca ostala uzor. Nakon njene smrti, pozorište se oprostilo dirljivom porukom, podsećajući na Oliveru kao na koleginicu čija će predanost i ljupkost zauvek ostati u pamćenju.

4. Filozofija umetnosti i publike

U brojnim intervjuima vraćala se na reči svog profesora Joze Laurenčića:

„Život je teatar, a publika jedini ispravan sudija za vrednost glumca.“

Ova misao pratila ju je tokom čitave karijere. Posebno je verovala da su deca najiskreniji i najstroži kritičari. Njihov smeh, aplauz ili ćutanje bili su za nju jasniji od svake kritike u novinama. Govorila je da je najveća nagrada čuti da je deca vole, jer je u tome videla dokaz da je ispunila svoju misiju.

5. Igrala – i živela – dečje predstave

Olivera nije samo nastupala u dečjim predstavama – ona ih je živela. Njene probe podsećale su na igru, jer je u svaki zadatak ulazila sa dečjom radoznalošću i spremnošću da istraži.

• U „Tomu Sojeru“ unosila je nestašnost i vedrinu.

• U „Carevom slavuju“ donosila je blagost i poeziju.

• U drugim komadima, bez obzira da li je igrala glavnu ulogu ili bila deo ansambla, njen doprinos je bio podjednako snažan.

Njena prirodnost činila je da svaka scena deluje životno i ubedljivo.

6. Ugled u kulturnoj zajednici

Olivera je bila prepoznata kao primer profesionalizma i skromnosti. Mediji poput Politike često su naglašavali da upravo takav odnos prema sceni čini temelj pozorišta.

• RTS je reprizirao njene predstave, čuvajući uspomene i pokazujući njihov značaj.

• Kulturni centar Beograda opisao ju je kao „srce i osmeh scene“.

• Kritičari su je često pominjali kao „most između epoha“.

Zbog svoje etike i stila rada, postala je simbol jednog vremena, ali i dokaz da umetnost ne zastareva ako je iskrena.

7. Veza generacija i dugotrajni uticaj

Jedna od osobina zbog koje je ostala posebno voljena bila je njena sposobnost da povezuje generacije. Mlađi glumci od nje su učili, a starija publika je u njenom radu prepoznavala kontinuitet vrednosti.

Olivera je govorila da je najveće priznanje kada vidi decu koja su je gledala, a sada dovode svoje unuke u isto pozorište. To je bio dokaz da je pozorište živa tradicija, a ona deo tog prenošenja sa kolena na koleno.

Njen odlazak označio je kraj jedne epohe, ali i početak nove odgovornosti za sve koji nastavljaju njen put. Kritičari su naglašavali da glumci poput nje daju verodostojnost institucijama i postaju njihov zaštitni znak.

Oliverin život i rad ostali su zauvek upisani u istoriju srpskog pozorišta. Njena uloga u razvoju dečjeg teatra, njena svestranost, posvećenost i iskren odnos prema publici i kolegama učinili su je legendom scene.

Umetnost koju je stvarala nije prestala njenim odlaskom. Ona i dalje živi u pričama kolega, u sećanjima publike, u arhivskim snimcima i u svakom osmehu deteta koje prvi put zakorači u salu „Boška Buhe“.

Njen rad pokazuje da prava umetnost nije u titulama i priznanjima, već u sposobnosti da se dotakne srca gledalaca. Zato će Olivera zauvek ostati simbol topline, skromnosti i predanosti – osobina koje danas, možda više nego ikad, nedostaju svetu umetnosti.