Vesna je kao novorođenče ostavljena u kesi: Kad su usvojitelji preminuli, otvorila je fioku uspomena i šokirala se

Traganje koje nikad nije prestalo

U svetu u kojem se identitet često podrazumeva, postoje priče koje podsećaju koliko je važno znati ko smo, odakle dolazimo, i kome pripadamo. Jedna od tih priča je i priča Vesne Petrović – žene koja je, iako odrasla i ostvarena kao majka, ostala u potrazi za onim što joj je uskraćeno već u prvim danima života: istinom o sopstvenom poreklu. Ovo je dirljiva i potresna ispovest o neodustajanju, istrajnosti i potrebi da se pronađe korijen sopstvenog postojanja.

 Od šarenog pokrivača do DNK testa

1. Početak bez odgovora

U jednom od najosetljivijih trenutaka postojanja – u vreme kada je bebi potrebna sigurnost majčinog zagrljaja – Vesna je bila prepuštena nepoznatom. Još sa pupčanom ranom, umotana u šareni pokrivač, ostavljena je bez imena i identiteta. Taj trenutak nije označio samo početak njenog života, već i početak duge i bolne potrage.

Odvedena je u Zvečansku, poznatu ustanovu u Beogradu koja se bavi brigom o napuštenoj deci. Tamo joj je dodijeljeno prvo ime – Manojlović Nera. Pošto nije bilo moguće utvrditi njen pravi identitet, zvanično je upisana kao osoba rođena 20. aprila 1963., na osnovu sudskog rešenja donetog 30. maja iste godine. Već tada, njen život bio je definisan papirologijom, pretpostavkama i administrativnim odlukama.

2. Usvajanje i nova nada

Nakon dvogodišnje borbe između različitih domova i privremenih smeštaja, Vesna je usvojena u Ćupriji, gde dobija novo ime – Vesna Petrović. Naizgled, usvajanje je trebalo da bude kraj priče o napuštanju. Međutim, to je bio tek početak jednog složenijeg unutrašnjeg konflikta – gde je moje pravo poreklo?

Njeno detinjstvo bilo je obeleženo životom između ustanove i jedne hraniteljske porodice, o kojoj nema jasna sećanja. Iako su usvojitelji mogli biti izvor istine, nikada joj nisu priznali da nije njihovo biološko dete, čak ni na samrti. Tišina je bila glasnija od svakog priznanja.

3. Prva sumnja – u jednoj fioci

U staroj porodičnoj kući, skrivena u jednoj fioci, Vesna pronalazi tragove – papire koji nisu bili samo dokumenti, već ključevi njene prošlosti. Ono što je decenijama bilo prekriveno velom tajne, počinje da se razotkriva, ali ne daje sve odgovore. Samo još više pitanja.

4. Institucije koje ne govore mnogo

Vesna kreće na institucionalnu potragu kroz:

• Matičnu službu Starog Grada

• Domove za nezbrinutu decu u Beogradu

• Arhive i socijalne službe

Ali svaki korak vodi do novog ćorsokaka. Nijedan broj, nijedan dokument, nijedno ime nije bilo dovoljno da zaokruži priču. Ko su njeni roditelji? Zašto su je ostavili? Ima li braće ili sestara? Odgovori su ostajali nepoznanica.

5. Trag koji sija u mraku: moguća sestra bliznakinja

Jedna rečenica, izrečena gotovo usputno, postaje prekretnica u potrazi. Rođak njenih usvojitelja je pomenuo mogućnost postojanja sestre bliznakinje, navodno negde u Novom Sadu. Godinama je ta ideja bila potisnuta, ali nikada zaboravljena.

6. Snaga interneta i DNK test

Godine 2022, Vesna odlučuje da javno podeli svoju priču. Objavljuje je na Fejsbuk stranici „Gestohlene verkaufte Kinder suchen leibliche Eltern/ihre Kinder exYu“ – zajednici koja okuplja ljude iz bivše Jugoslavije u potrazi za biološkim rodbinskim vezama. U emotivnoj objavi, ističe:

• Njenu krvnu grupu: B pozitivna

• Plan da uradi DNK test preko MyHeritage

• Ne traži krivicu, samo želi da upozna majku

• Nada da možda ima još nekog „svog“

Njene reči odzvanjaju dubokom ljudskom čežnjom:
„Ako nađem svoju majku, ne krivim je. Samo želim da je upoznam. Da saznam imam li nekoga svog, osim svoje djece.“

7. Sistem bez tragova

Prema podacima Centra za socijalni rad Beograd, godišnje se javi više desetina ljudi sličnih priča. Posebno su problematične godine 60-e i 70-e, kada su se mnoge usvojiteljske procedure odvijale bez jasnih evidencija.

Prema analizi N1 Srbija iz 2023. godine, veliki broj usvajanja iz tog perioda ostaje neregistrovan ili dokumentacija nestaje. Zbog toga su mnoge životne priče ostale u praznini pravnih nedoumica i birokratskog haosa.

Psihološki aspekt: Šta znači ne znati ko si?

Nemogućnost da znaš svoje poreklo nije samo administrativni problem – to je duboka psihološka rana. Vesna veruje da bi njena sestra bliznakinja, ukoliko postoji, ličila na nju. Ta zamišljena slika – nečije oči koje su tvoje, nečiji osmeh koji ti je poznat – stvara emocionalni nemir.

Stručnjaci za mentalno zdravlje, poput autora sa portala Psiholog.rs, ističu:

• Ljudi koji ne poznaju svoje poreklo često razvijaju identitetsku krizu

• Osećaj odbačenosti i praznine može se javiti i decenijama kasnije

• Rana trauma odvajanja od bioloških roditelja ostavlja trajni emocionalni otisak

Iako odrasla i ostvarena, Vesna ostaje ono isto dete sa početka priče – dete koje traži pripadnost.

 Potraga nije slabost – to je snaga

Priča Vesne Petrović nije samo njena. Ona je ogledalo stotina, možda i hiljada drugih ljudi koji traže ono što bi svako trebalo da ima – istinu o svom poreklu.

Uprkos svemu, Vesna ne gubi veru. Danas je majka, a sutra, možda, sestrin glas sa druge strane linije. U svojoj objavi zahvaljuje se svima koji su je podržali, ali ono najvažnije – nikoga ne osuđuje. Ona ne traži kaznu, već istinu. Ne traži osvetu, već zatvaranje kruga.

Njena priča simbolizuje:

• Čovekovu potrebu da zna istinu

• Empatiju koja pokreće zajednice

• Snagu da se suočiš sa onim što drugi godinama prikrivaju

U svetu punom prevara, birokratije i ćutanja, istina je najhrabriji čin. Vesna Petrović nas podseća da ponekad nije važno koliko je prošlo godina – već da još uvek tragamo.