Priče o umetnicima retko kada ostaju samo zapisi o njihovom radu. One postaju priče o porodici, inspiraciji, podršci i ljubavi. Život i opus Branislava Kičića, umetnika čije se ime vezuje i za film i za pozorište, nisu samo deo kulturne istorije Srbije, već i svedočanstvo o tome koliko dubok trag može ostaviti čovek kada iza sebe ostavi delo, ali i porodicu koju je oblikovao svojom strašću i primerom.

Njegova životna priča spaja nekoliko dimenzija: posvećenost umetnosti, uticaj na porodične vrednosti, i nasleđe koje ostaje kroz generacije. U ovom tekstu biće detaljno predočeno na koji način je Branislav Kičić obeležio svoju epohu i na koji način se njegova ljubav prema filmu i pozorištu prelila na njegovog sina Gordana, ali i na širu javnost.

Branislav Kičić – poreklo i rana fascinacija umetnošću

Rođen 6. septembra 1947. godine u Beogradu, Branislav je pripadao generaciji stvaralaca koja je svoj izraz pronalazila u vremenu velikih kulturnih i društvenih promena. Bio je deo kruga autora koji su znali da objedine filmsku i pozorišnu formu i da ih upotrebe kao način komunikacije sa publikom, ali i kao most ka dubljem razumevanju života i čoveka.

Od najranijih dana, gajio je ogromnu ljubav prema filmu. Nije se zadovoljio samo gledanjem filmova u bioskopima; skupljao je i VHS kasete, gradeći sopstvenu kućnu kolekciju. U njoj su se nalazila dela svetskih velikana kao što su Federiko Felini, Stenli Kjubrik, Žan-PIer Melvil, Klod Šabrol i mnogi drugi. Ta kolekcija nije bila obična biblioteka filmova – bila je porodična riznica u kojoj je svaki kasetofon, svaki magnetofonski zapis, nosio posebnu emociju i priču.

Filmoteka u dnevnoj sobi – učionica za budućeg umetnika

Branislav nije ljubav prema filmu čuvao samo za sebe. On ju je, na jedan poseban i nenametljiv način, prenosio svom sinu Gordanu. Upravo je ta filmska škola iz dnevne sobe oblikovala Gordanove prve umetničke senzibilitete.

Kao dete, Gordan je umeo da bude nemiran, kao i većina mališana. Ipak, on se smirivao kada bi otac uključio kasetofon i pustio film. Pred ekranom, gde su se odvijale priče Felinija ili Kjubrika, mali Gordan je otkrivao čaroliju pokretnih slika.

Ta porodična tradicija gledanja filmova nije bila samo razonoda. Ona je postala temelj jednog umetničkog poziva. Gordan je kasnije često isticao da su upravo ti trenuci bili presudni za njegovo formiranje – od deteta radoznalog za slike, postao je umetnik koji te slike stvara.

Branislavovo stvaralaštvo i kulturni doprinos

Kada se govori o Branislavovom opusu, ne može se svesti samo na nekoliko naslova, iako publika često najviše pamti najpoznatija dela. Njegov doprinos uključuje:

• Film „Na Drini ćuprija“ – delo koje je spojilo književnost i film, osvetljavajući istorijski i emotivni sloj jedne epohe.

• „To sam ja“ – projekat u kojem je Branislav oslikavao lične, ali univerzalne teme identiteta i pripadnosti.

• „Magnet“ – rad koji je istraživao međuljudske odnose i snagu privlačnosti među ljudima.

Međutim, jedno delo posebno se izdvaja – predstava „Ljubavno pismo“.

„Ljubavno pismo“ – predstava koja traje decenijama

Predstava „Ljubavno pismo“, postavljena u Ateljeu 212 davne 1994. godine, predstavlja istinski fenomen na domaćoj sceni. Reč je o komediji koja se bavi mentalitetom, porodičnim odnosima i svakodnevnim životom. Publika je u njoj prepoznala sopstvenu realnost, ali kroz smeh i ironiju, što ju je učinilo vanvremenskom.

Rezultati govore sami za sebe:

• više od 200.000 gledalaca,

• skoro 400 izvođenja,

• kontinuitet od tri decenije na repertoaru.

Ovi podaci svedoče o tome da Branislavov rad nije bio samo cenjen od strane stručnjaka i kritike, već i duboko prihvaćen od strane publike, što je retka i dragocena kombinacija.

Branislav kao otac i mentor

Iako se mnogo može govoriti o njegovom profesionalnom radu, jednako je važna i njegova porodična uloga.

Branislav je za svog sina Gordana bio prvi kritičar i savetnik. Kada bi Gordan pisao scenario, otac je bio taj kome je prvi pokazivao tekstove. Njihovi razgovori nisu bili samo o umetnosti, već i o životu, odgovornosti i hrabrosti da se u umetnosti kaže ono što je iskreno.

Posebno se pamti njegov angažman tokom rada na filmu „Realna priča“. Branislav je prisustvovao snimanjima, davao sugestije i delio iskustvo. Za Gordanovu generaciju to je značilo imati oslonac, osobu koja je već prošla put i koja zna koliko je važno imati sigurnost i podršku u presudnim trenucima.

Poslednji oproštaj i trajno nasleđe

Smrt Branislava Kičića donela je osećaj praznine, ali istovremeno i duboke zahvalnosti. On će biti sahranjen na Novom groblju u Beogradu, mestu gde mnogi znameniti umetnici i ličnosti počivaju.

Za porodicu i prijatelje, taj trenutak nije samo kraj jednog života, već i podsećanje na vrednost koju je ostavio iza sebe. Njegovo prisustvo, njegov rad, kao i njegova uloga u formiranju umetničkog puta sina Gordana, ostaju trajno zapisani u sećanju.

U emotivnim rečima Gordana, koji mu se obratio kroz poruku:
„Hvala ti na filmovima, muzici, pozorištu, radosti, razumevanju i ljubavi za sve nas. Volimo te i sve će biti cool and the gang. Voli te sin“ – jasno se vidi koliko je Branislav bio stub porodice, ali i izvor inspiracije.

Život i delo Branislava Kičića mogu se posmatrati kroz tri aspekta:

1. Kao umetnika koji je dao značajan doprinos filmskoj i pozorišnoj umetnosti.

2. Kao oca i mentora koji je svom sinu pružio ljubav, znanje i podršku.

3. Kao čoveka koji je kroz svoje zalaganje ostavio trajno nasleđe, ne samo u kulturi, već i u porodičnim vrednostima.

Njegova priča pokazuje koliko je važno imati učitelja u porodici, osobu koja inspiriše svojim primerom i ljubavlju. Branislav Kičić bio je upravo takva figura – umetnik, otac, oslonac i vizionar.

I dok publika nastavlja da se smeje i prepoznaje sebe u „Ljubavnom pismu“, a Gordan nastavlja svoj umetnički put, jedno ostaje sigurno: sećanje na Branislava Kičića i njegova dela ostaće deo kulturnog i porodičnog nasleđa koje prevazilazi vreme.