Žena turskog sultana je samu sebe zatvorila u 4 zida na 37 godina: Razlog je ostavio bez reči novinara koji ju je intervjuisao

Put od devojčice Ajše do sultanije Mušfike – sudbina u senci harema

U turskoj istoriji prepunoj intriga, raskoši, političkih prevrata i ličnih tragedija, pojedine ženske figure ostaju zapisane ne samo kao sultanije i pratilje moćnika, već kao tihi simboli vernosti, žrtve i neugasle emocije. Među njima, posebno mesto zauzima Mušfika Hanım, čija životna priča predstavlja dirljiv prikaz složenosti ženskog postojanja u jednom od najzatvorenijih i najprotivrečnijih sistema – otomanskom haremu.

Rođena kao Ajše, ova devojčica je rano napustila svoj svet i zakoračila u stvarnost koja ju je oblikovala u tišini palatnog sjaja. Njena biografija je više od lične sudbine – ona je svedočanstvo epohe, srušenih carevina i neprekinute ljudske potrebe za ljubavlju, sigurnošću i pripadanjem.

 Život u raskoši, ljubavi i kasnijoj osami

Detinjstvo u zlatnom kavezu

Još kao mala devojčica, Ajše je došla u carsku palatu, u okruženje koje je odisalo luksuzom i disciplinom. U tom zatvorenom svetu, svaka devojčica imala je svoje lične sluškinje, a sobe su bile opremljene mahagonijem, svilom, i pažnjom koju bi mnogi nazvali raskošnom, ali suštinski je bila lišena slobode. Iako okružena lepotom, Ajše je odrastala u svojevrsnom „zlatnom kavezu“, gde je svaki pokret bio propisan, a svaki pogled pažljivo nadziran.

U takvom ambijentu, devojčice nisu bile samo ukras – učile su da čitaju, pišu, sviraju, bave se ručnim radom i usvajaju dvorski bonton. Ajše je napredovala u učenju, a svet van zidina ostao je za nju nepoznat, gotovo mitološki.

Ulazak u sultanov harem

Kada je napunila četrnaest godina, zapaža je sam sultan Abdul Hamid II. Njena plava kosa i oči boje neba skrenule su pažnju tada najmoćnijeg čoveka Osmanskog carstva. Tako je devojčica postala deo harema, zatvorenog ženskog sveta u kojem su se ukrštale hijerarhije, emocije, rivalstva i strategije.

Sa devetnaest godina, Ajše je i formalno postala sultanova supruga, i tom prilikom je dobila novo ime – Mušfika, što znači “saosećajna”. To ime nije bilo puka simbolika, već opis žene koja je svojom mirnoćom, odanošću i nežnošću zaista zaslužila to ime.

Život sa sultanom: privilegije i ograničenja

Iako je bila četvrta žena Abdul Hamida II, Mušfika je zauzela posebno mesto u njegovom srcu. Za razliku od ostalih žena u haremu, ona je svakodnevno obedovala sa sultanom, što je bila neuobičajena privilegija. Njihova bliskost je bila očigledna – Mušfika je provodila mnogo vremena u njegovim privatnim odajama, a njihova veza prevazilazila je protokolarne odnose.

Međutim, ni takav odnos nije bio lišen izazova. Sultan je bio poznat po posesivnosti i dubokoj sumnjičavosti. Muškarcima nije bilo dozvoljeno ni da pogledaju žene iz harema, a sultanova kontrola je često prelazila granice razumnog.

Majčinstvo i svakodnevica u haremu

Ubrzo nakon venčanja, Mušfika je rodila ćerku Ajšu, kojoj je Abdul Hamid II darovao brojne poklone. Iako u luksuzu, život u haremu nije bio jednostavan – to je bio prostor u kojem su žene bile ograničene, pod kontrolom i često emocionalno izolovane. Ipak, Mušfika se trudila da pronađe smisao u svakodnevici:

• Bavila se rukotvorinama, posebno vezom zlatnim nitima,

• Učila je Kur’an i negovala duhovnost,

• Ispunjavala je dvorske obaveze sa dostojanstvom i tišinom.

Njena odanost i diskretnost činile su je uzorom za druge žene, i potvrđivale smisao njenog imena.

Puč i izgnanstvo: rušenje sveta

Godina 1909. donela je potres koji je zapečatio sudbinu mnogih članova carske porodice. Mladi Turci, politički pokret koji je želeo modernizaciju i kraj autoritarne vladavine, izvršili su puč i svrgnuli Abdul Hamida II.

Mušfika nije napustila svog muža. Naprotiv – pošla je s njim u izgnanstvo, brinući o njemu i njihovoj ćerki. U tim teškim trenucima pokazala je naročitu hrabrost, često proveravajući sultanovu hranu i piće kako bi ga zaštitila od mogućeg trovanja.

Nakon povratka u Istanbul, Mušfika i Abdul Hamid II bili su smešteni u kućni pritvor u palati Bejlerbeji. Tamo su živeli u gotovo potpunoj izolaciji, daleko od nekadašnjeg sjaja i uticaja.

Udovištvo, siromaštvo i izbor da ostane

Kada je 1918. godine Abdul Hamid II preminuo, Mušfika je ostala sama, u zemlji koja je postajala sve manje blagonaklona prema bivšoj carskoj porodici. Šest godina kasnije, 1924., nova republikanska vlast je proterala sve članove osmanske dinastije. Njena ćerka Ajša otišla je u Francusku, ali Mušfika je odlučila da ostane.

Iako je Ajša godinama slala pozive da joj se majka pridruži, Mušfika je to odbijala. Verovala je da bi njen pokojni muž bio ljubomoran da je vidi u društvu drugih muškaraca, čak i posthumno. Taj emotivni zavet vernosti prevagnuo je nad zdravim razumom i potrebom za boljim životom.

Godine samoće i siromaštva

Mušfika je narednih 37 godina provela sama, u skromnoj kući u istanbulskoj četvrti Serendžibej. Njene sobe su bile male, njena svakodnevica skromna, a jedini izvor prihoda bila je državna pomoć od 200 lira mesečno. Ipak, odbijala je da se odrekne Turske, čak i kada je siromaštvo postajalo neizdrživo.

Jedan od najdirljivijih trenutaka dogodio se 1952. godine, kada se njena ćerka Ajša vratila u Tursku. Majka i ćerka su ponovo bile zajedno, ali njihova sreća bila je kratkotrajna – Ajša je preminula 1960. godine, ostavivši Mušfiku potpuno slomljenu.

Samo godinu dana kasnije, Mušfika je umrla od upale pluća, okončavši jedan od najpotresnijih i najdostojanstvenijih ženskih života u istoriji Osmanskog carstva i moderne Turske.

 Žena koja je ostala verna do kraja

Sudbina Mušfike Hanım ne govori samo o jednoj ženi iz harema, već o ljudskoj veličini u trenucima kada je sve izgubljeno. Od princeze u raskoši do udovice u siromaštvu, ona je prošla put koji bi mnogi ocenili kao nerazuman i tragičan. Ali za Mušfiku, to je bio jedini mogući put – put ljubavi, poštovanja i lične doslednosti.

U vremenu u kojem su se imperije rušile, granice menjale i lojalnosti raskidale, ona je ostala verna sebi, svom imenu i svom mužu. Njena priča nas podseća da je snaga ponekad najvidljivija u tišini i postojanosti, i da su najveće žrtve često nevidljive oku istorije.