Između tuge i nade: Ćira u Srbiji zbog Žike i Saleta

 Dolazak koji nije običan

Neki dolasci u domovinu ne nose radost susreta, već brigu, tugu i potrebu da se bude uz one koji najviše znače. Tako je i pevač Ćira, odmah po sletanju u Srbiju, bez zadržavanja, krenuo ka Aleksandrovcu. Nije bilo vremena za odmor – samo jedan cilj mu je bio u mislima: da što pre sazna istinu o zdravstvenom stanju Žike Jakšića, dugogodišnjeg prijatelja i saradnika kojem je iznenada pozlilo.

 Između bolničkih zidova i grobne tišine

Zabrinutost za prijatelja koji je uvek delovao nepobedivo

Žika Jakšić, poznat po vedrom duhu i energiji kojom je godinama unosio život u televiziju i muzičku scenu, ovih dana leži u bolničkoj postelji. Njegovo iznenadno pogoršanje zdravstvenog stanja uznemirilo je prijatelje, saradnike i publiku. Iako su detalji iz bolnice šturi, zabrinutost je sve veća.

Ćira, još uvek pod utiskom dugog puta, priznaje da nije uspeo da stupi u kontakt s njim jer Žika trenutno nema telefon kod sebe. Bez mogućnosti da ga čuje ili vidi, nemir ga gura napred.

“Sleteo sam tokom noći i bez razmišljanja krenuo za Aleksandrovac. Nadam se da je sada bolje, ali dok ga ne vidim – neću imati mira.”

To nije samo rečenica prijatelja – to je izjava čoveka koji zna šta znači biti tu onda kad je najvažnije.

Sećanje koje ne bledi: Odlazak na grob kuma i velikog čoveka

Ova poseta domovini nosi još jedan, duboko ličan i emotivan razlog – želju da se oda počast pokojnom kumu Saši Popoviću, velikanu muzičke scene koji je preminuo u martu ove godine. Ćira ne želi da prođe kroz Srbiju, a da ne zastane na njegovom grobu. Za njega, Popović nije bio samo estradni gigant – bio je kum, mentor, prijatelj i stub oslonca.

“Planiram da obiđem Saletov grob, ali i da vidim Suzanu i Aleksandra,” kaže Ćira, misleći na Suzaninu suprugu i sina pokojnog Popovića.

Ova najava ne ostavlja mesta sumnji – veze koje je izgradio nisu bile profesionalne, već porodične. I upravo zato, njihov gubitak tako duboko boli.

Srce koje pamti, ruka koja grli

U vremenu kada su odnosi često površni, Ćira pokazuje retku posvećenost i ljudsku toplinu. Njegova potreba da bude prisutan u teškim trenucima – kako pored bolesničkog kreveta, tako i pored grobnog spomenika – svedoči o vrednostima koje nisu izgubile smisao.

U svetu gde se zaborav događa brzo, a prijateljstva se mere interesima, ovakav gest podseća da pravi odnosi ne blede udaljenošću ni vremenom. Ne dolazi Ćira da bi bio viđen, već da bi bio prisutan – i kada treba utešiti, i kada treba ćutke zaplakati.

 Prijateljstvo koje ne traži pozornicu

I dok se nada brzom oporavku Žike Jakšića i iščekuje susret sa Suzanom i Aleksandrom, Ćira živi emotivni balans između zabrinutosti i tuge. Njegov put kroz Srbiju je zapravo put kroz srce – od bolničkih hodnika do večne tišine groblja.

U jednom danu – dvoje ljudi: jedan kome treba snaga da se oporavi, drugi koga više nema. U jednom čoveku – dve velike emocije: nada i tuga.

Jer u svetu u kojem su reflektori često jači od iskrenosti, Ćira podseća da ljubav, briga i odanost ne traže publiku – već prisutnost, vreme i srce.