Nada Budisavljević, sestra Jovanke Broz,otkrila je zasto nisu imali dece Jovanka i Tito…..
Tišina koja govori više od reči
Postoje priče koje se ne odigravaju u centru pažnje, niti na državničkim balkonima ili u spektakularnim govorima pred narodom. One se tiho razvijaju u pozadini velikih događaja, utkane u svakodnevicu, diskretnost i porodičnu odanost. Takva je priča Nade Budisavljević, žene koja je bila u neposrednoj blizini jednog od najmoćnijih ljudi tog vremena – Josipa Broza Tita, ali je, uprkos tome, ostala u senci, svesno čuvajući ono što nije želela da postane javna vest. Njena povezanost sa Jovankom Broz, rođenom sestrom, otkriva složen splet porodičnih, emotivnih i istorijskih veza koje se ne mogu svesti samo na političku dimenziju.
Sestra, svedokinja i čuvarica tišine
Porodične staze koje se razilaze
Tokom jednog razdoblja kada su se mnogi putevi razilazili, i veze među ljudima počele da blede, odnos između Nade i Jovanke postepeno je izgubio intenzitet. Ne zbog svađe ili razlaza, već zbog okolnosti koje su ih vodile različitim pravcima. Dok se Jovanka sve više uvlačila u svet politike i državne odgovornosti, Nada je koračala tišim, ali ne manje važnim putem.
Po završetku studija engleskog, italijanskog i svetske književnosti, Nada je pronašla zaposlenje kao knjižničarka u kabinetu Josipa Broza Tita. Iako je profesionalno bila uključena u sistem, u privatnoj sferi ostajala je nevidljiva, tiha prisutnost. Njihov zajednički dom, kuća u Užičkoj 15, bio je i mesto života i prostor gde su se čuvale tajne – jer se o onome što se događa “iza zatvorenih vrata”, jednostavno – nije govorilo.
Diskretnost kao način postojanja
U toj kući, postojao je neizgovoren dogovor o tišini. Iako nikada nije potpisala formalnu izjavu o čuvanju poverljivih podataka, Nada je bila svesna nepisanih pravila. Ništa se ne iznosi van zidova doma. Njena uloga nikada nije bila da tumači odnose između sestre i predsednika. Naprotiv, poštovala je granicu, jasno ističući da su to “stvari koje pripadaju isključivo Titu i Jovanki”.
Ta lojalnost nije bila rezultat straha ili naredbe, već unutrašnje etike. Ipak, decenijama kasnije, u svojoj knjizi iz 2015. godine, pod naslovom “Moja sestra Jovanka Broz”, Nada je odlučila da podeli deo priče – ne onu političku, već ljudsku, porodičnu i emocionalnu.
Detinjstvo ispod senke rata
U knjizi se prisetila kako su njih tri – Jovanka, Nada i Zora – nakon rata završile u različitim sirotištima. Kasnije su ponovo pronašle jedna drugu u Beogradu, i živele skromno u kući u Užičkoj 16. Tada još ništa nije upućivalo na to da će njihova sestra jednog dana postati prva dama Jugoslavije.
Iako je Jovanka uvek zračila dostojanstvom i lepotom, nikada nije govorila o ljubavi. Nije spominjala udvarače, niti se isticala izgledom. Bila je diskretna, nenametljiva, i više okrenuta poslu i porodici nego društvenim vezama.
Šokantna objava: Udajem se za Tita
Sve se promenilo jedne večeri 1952. godine. Bez najave, bez uvoda, Jovanka je svojim sestrama izgovorila rečenicu koja je promenila tok njihovih života:
“Udajem se za Tita.”
Za Nadu i Zoru, ta izjava je bila potresna, gotovo nestvarna. Nada je kasnije taj trenutak opisala metaforički, rekavši da je to bilo kao da im je saopštila da se udaje “za Svetog Petra – ili samog Boga“. U njihovim očima, Tito nije bio samo politički lider – bio je simbol nacije, istorijska figura, mit.
One nisu imale snage da odgovore. Tišina je bila njihov odgovor. U tišini su sišle niz Topčidersku zvezdu, svaka izgubljena u svojim mislima. Suze, koje su potekle, sušile su se same, bez reči.
Prvi susret s Maršalom
Nedugo zatim, stigao je i Titov formalni poziv. Preko Jovanke ih je pozvao da mu budu gosti. Nada je priznala da je ta vest izazvala ogromnu nelagodu i uzbuđenje, ali da je Tito imao neobičan dar da ukloni svaki osećaj nelagodnosti.
Ponašao se nenametljivo, čak toplo i prijateljski. Ponudio im je čašu vina – gest koji je Nadu posebno iznenadio jer joj dotad niko nikada nije na takav način iskazao pažnju. Uključio ih je u razgovore, slušao njihova mišljenja, želeo da zna šta misle. Taj susret nije bio samo protokolarna forma – bio je ljudski trenutak koji će ostati duboko urezan u sećanje.
Sestra, ali uvek ista
Bez obzira na brak sa najmoćnijim čovekom Jugoslavije, Jovanka je za Nadu ostala – sestra. Možda malo udaljenija, možda tajanstvenija, ali i dalje osoba koju su volele i poštovale. Nikada nisu insistirale da im otkriva detalje odnosa sa Titom, niti su zahtevale odgovore. Poštovale su njen izbor da ćuti.
Intimna istorija ispisana tišinom
Godine su prolazile, a Nada je ostala dosledna sebi. Radila je u Titovom kabinetu, ali nikada nije zloupotrebila svoje mesto. Iako je u poznim godinama odlučila da podeli delove priče kroz knjigu, naglasila je da i dalje postoje delovi priče koji nikada neće biti otkriveni – jer su samo njihovi.
Ova priča, iako smeštena u sam vrh političkog vrha Jugoslavije, nije priča o politici. To je porodična hronika, ispričana u šapatima, u suzama koje se ne vide i tišinama koje govore više od reči. U njoj se pojavljuju veliki likovi, ali ono što ostaje jeste slika tri sestre koje su se, svaka na svoj način, suočile sa istorijom, ljubavlju i odgovornošću.
I dok se Jovanka upisala u istoriju kao žena pored Tita, Nada se upisala u tiho pamćenje onih koji znaju da su najveće priče često one koje nikada nisu izgovorene naglas.
