Dan koji je zauvek promenio sudbine
Dana 1. novembra 2024. godine, običan jesenji dan pretvorio se u noćnu moru za mnoge porodice u Srbiji. Na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u tragičnom trenutku, došlo je do kolapsa betonske nadstrešnice, koji je odneo živote šesnaest mladih ljudi. Među njima su bili i Anđela Ruman i Miloš Milosavljević – dvoje mladih, zaljubljenih ljudi, puni planova i snova, koji su tog dana brutalno prekinuti.
Njihova priča, koja se mogla razvijati u pravcu sreće, roditeljstva i porodičnog života, okrenula se u nepovratnu tugu. Ta tragedija ostavila je duboke ožiljke ne samo na njihove porodice, već i na celo društvo. Priča o Anđeli i Milošu nije samo svedočanstvo o izgubljenim životima, već i upozorenje – na propuste sistema, na krhkost postojanja i na to koliko su dragocene reči koje nismo stigli da izgovorimo.
Mladi životi prekinuti u trenu
Ljubav koja je prerano završena
Anđela Ruman i Miloš Milosavljević nisu bili samo par – bili su partneri u svakodnevici, u planovima, u snovima o budućnosti. Planirali su zajednički život, i već tada se spremali da svoju ljubav podignu na viši nivo. Njihov sledeći korak trebalo je da bude objava vesti o trudnoći – radosna novost koju su želeli da podele sa svojim porodicama tokom porodičnog ručka planiranog za prvu nedelju novembra.
Kako je kasnije ispričao Goran Milosavljević, Milošev otac, porodica nije znala da je Anđela nosila dete. To je trebalo da bude velika, svečana vest, izrečena u toplini porodičnog doma. Umesto toga, vest su saznali tek nakon tragedije, dok su pokušavali da se nose sa činjenicom da više nema ni Anđele, ni Miloša.
“To su hteli da nam saopšte na porodičnom ručku… da je devojka trudna. Umesto toga, ostali smo bez njih.” – rekao je Goran.
Ova informacija daje dodatnu težinu gubitku. Ne samo da su dve mlade osobe izgubile živote, već je ugašen i novi život koji je tek trebalo da započne.
Zorica Ruman: Majka koja je izgubila sve
Zorica Ruman, majka nastradale Anđele, oglasila se na dan koji je trebalo da bude radosna proslava – 22. rođendan njene ćerke. U objavi punoj tuge i očajanja, evocirala je uspomene na dan kada je Anđela došla na svet – 30. marta 2004. godine.
“Tog dana nisam dobila samo ćerku, već i najbolju drugaricu,” napisala je Zorica, dodajući da su njih dve zajedno sa trećom članicom porodice prošle kroz mnoge životne izazove.
U tom tekstu majka izražava ono što mnogi roditelji u takvim trenucima osećaju – bespomoćnost pred sudbinom, očajanje zbog neostvarenih snova, i gorčinu što umesto rođendanske torte mora da nosi cveće na grob. Njen vapaj – “Prokleti 1. novembar mi je sve uzeo” – odzvanja kao bolna himna svima koji su izgubili najdraže.
Miloševa poslednja jutra: Planovi koji nikada nisu ostvareni
Miloš Milosavljević, mladić sa brojnim prijateljima i aktivnim životom, proveo je svoje poslednje jutro radeći. Nakon smene, otišao je kod sestre u Novi Sad, a zatim je planirao da se nađe sa Anđelom. Njih dvoje su krenuli put kuće gde su planirali da provedu vikend i najave trudnoću. Planirali su i slavlje – njegov rođendan, 31. oktobra, trebao je da bude obeležen velikom žurkom na fudbalskom terenu.
Ali život je imao drugačije planove.
Goran Milosavljević ispričao je kako su se u kući pojavili prvi znaci zabrinutosti. Supruga ga je pitala da li se čuo sa sinom. Nisu uspevali da stupe u kontakt. U početku je sve delovalo bezazleno – možda je Miloš u autobusu, možda ne želi da prekida igru. Međutim, unutrašnji nemir nije prestajao.
Trenutak saznanja: Ime na vestima
Ono što je usledilo bilo je kao scena iz najcrnjeg košmara. Porodica je bila u stanju iščekivanja, dok se vesti o nesreći šire. Goran je sedeo kod kuće kada je ugledao ime svog sina na televiziji.
“U 19:50 časova na vestima sam video ime i prezime svog sina. Dva minuta kasnije, policija se parkirala ispred kuće. Četiri policajca su došla da mi kažu da sam ostao bez sina.”
Te reči su bile kraj svega što je do tada bilo poznato – kraj jedne mladosti, jednog života, jedne budućnosti.
Susret sa telom: Bol bez olakšanja
Kao što je kasnije opisao, Goran nije znao da li će imati snage da vidi sina. Mislio je da će telo biti teško oštećeno, ali ono što je zatekao ostavilo ga je bez daha. Miloš nije imao teške fizičke povrede – bio je u svojoj trenerci, krvav samo po dukserici. Patike su bile bele, netaknute. Imao je povredu glave i ramena, a čak je i njegov mobilni telefon ostao neoštećen.
Ta slika – mladić u trenerci, izgubljen pod ruševinama, ali gotovo netaknut – simbol je tragedije koja je mogla i morala biti izbegnuta.
Životna cena nemara
Sudbine Anđele Ruman i Miloša Milosavljevića nisu samo deo lične tragedije njihovih porodica – one su postale simbol sistemskog propusta. Ta dva mlada života, zajedno sa još četrnaest, izgubljena su ne zbog zle sudbine, već zbog betonske nadstrešnice koja nije izdržala test vremena i odgovornosti.
Goran Milosavljević jasno je rekao – neko mora da odgovara. Ne sme se dozvoliti da ovakve tragedije postanu zaboravljene priče. Za svako ime sa tog crnog spiska, mora postojati pravda. Njihov gubitak mora imati smisla kroz promene koje će sprečiti da se isto ponovi.
U spomen na Anđelu, Miloša i sve ostale nastradale, ostaje nada da će ova tragedija postati okidač za odgovornost, sigurnost i savesnost, kako bi nova deca, nova ljubavi i novi životi – imali priliku da rastu i traju.
