Komisija za bolovanje Zeničko-dobojskog kantona odbila je njene zahtjeve, uprkos njenom vidno narušenom zdravstvenom stanju.

Tragedija Ajle Delibašić: Glas koji sistem nije čuo

U moru svakodnevnih vijesti koje brzo zaboravljamo, postoje priče koje ne smemo pustiti da izblede. Jedna od njih je i potresna sudbina Ajle Delibašić, žene koja je izgubila borbu ne samo s teškom bolešću, već i sa sistemom koji je, umesto da joj pruži podršku i dostojanstvo, okrenuo leđa u trenutku kada joj je to bilo najpotrebnije. Ajlina smrt nije samo lična tragedija – ona je ogledalo jednog urušenog sistema.

Ova žena iz Kaknja, majka dvoje djece, supruga, kćerka, sestra i kolegica, napustila je ovaj svet 25. jula u 36. godini života. Iza nje su ostali mnogi koji će tugovati – ne samo zbog njenog prerano prekinutog života, već i zbog okolnosti koje su ga obeležile. Njena priča nije samo tužna, već i opominjuća.

Život sa bolešću – i protiv institucija

Ajla nije bila samo onkološki pacijent. Bila je i borac. Iako je njeno telo slabilo, njen duh nije odustajao. Umesto da se u tišini povuče i bori sa bolešću u privatnosti, ona je odlučila da govori. Da piše. Da upozorava.

Nažalost, sistem koji bi trebalo da bude oslonac najranjivijima – zakazao je. I to ne tiho, nego brutalno i bezosećajno.

Odbijanje prava na bolovanje

U maju 2025. godine, dok je njeno zdravstveno stanje bilo vidno pogoršano, Komisija za bolovanje Zeničko-dobojskog kantona donela je šokantnu odluku: Ajli je uskraćeno pravo na bolovanje.

Ova odluka nije došla uprkos medicinskim nalazima, fizičkoj slabosti i dijagnozi – već upravo usred svega toga. U trenutku kada je svaki dan bio borba za dah, ona je bila prisiljena da se bori s administracijom.

To nije bila samo greška. Bio je to propust sistema koji bi trebalo da brine o najugroženijima. Znak da procedura i birokratija stoje iznad čoveka.

Ajline reči – vapaj koji je ignorisan

Tokom poslednjih meseci svog života, Ajla je govorila. Ne potiho, ne iz senke. Pisala je institucijama, obraćala se nadležnima, molila za pomoć. Njeni apeli nisu ostali neupadljivi – bili su kristalno jasni. Njene poruke nosile su poruku:

“Upozoravala sam. Pisala sam. Govorila sam. Sistem ne funkcioniše.”

Ove reči danas odzvanjaju kao glas kolektivnog razočaranja, jer nisu samo izraz lične frustracije – već svedočanstvo o potpunom gubitku vere u institucije koje bi trebalo da štite i brinu.

Reakcije nakon smrti – bol, bes i stid

Ajlina smrt nije prošla tiho. Nakon što je vest objavljena, društvene mreže su preplavili izrazi tuge, ali i ogorčenja. Porodica, prijatelji, kolege i građani iz cele zemlje podigli su glas:

• Osudili su odluku komisije koja joj je uskratila pravo na lečenje u miru

• Prozvali su odgovorne u kantonalnoj vlasti

• Tražili su odgovore – ali i pravdu

Jedan njen školski prijatelj objavio je srceparajuću poruku:

“Ovo je bila naša posljednja komunikacija. Upozorila je. I niko nije slušao. Komisijo, državo – stidite se!”

Ko je bila Ajla?

Iza institucionalne nepravde krije se žena puna života. Ajla je bila:

• Supruga Murisu

• Majka Kaniti i Ishaku

• Ćerka Izudinu i Melihi

• Sestra Asmiru i Elmi

Oni koji su je poznavali opisuju je kao iskrenu, direktnu i snažnu osobu. Bila je neko ko ne ćuti pred nepravdom. I to ju je možda i koštalo.

Ona nije želela da sistem gazi i druge ljude kao što je gazio nju. Njen vapaj bio je jasan: “Ne zbog mene, nego zbog onih koji će doći posle.”

Ajla Delibašić nije samo ime u crnoj hronici. Njena smrt je poruka – upozorenje svima nama da nepravda nije apstraktna, već duboko lična. Da zakoni i pravilnici ne znače ništa ako su lišeni empatije.

Ona nije tražila luksuz. Nije tražila poseban tretman. Tražila je osnovno ljudsko pravo – da se leči, da se odmori, da preživi.

Nažalost, institucije su joj to uskratile. U tišini formulara i potpisa, u ravnodušnim hodnicima komisija, izgubio se jedan život.

Zato ostaje pitanje koje se ne sme zaboraviti:

Koliko još Ajli mora umreti da bi sistem počeo da funkcioniše?

Nepravda prema jednoj osobi jeste nepravda prema svima nama. Ako ne reagujemo danas, sutra možemo biti mi ti koje će sistem ignorisati.

Ajla je, na kraju, ostavila ne samo tugu, već i zadatak – da ne dopustimo da ovakve priče postanu pravilo. Njeno ime treba da se pamti. Ne kao žrtva, nego kao simbol borbe protiv institucionalne neosetljivosti i društvene ravnodušnosti.