Bosnu i Hercegovinu potresla je još jedna velika tragedija – od mine je poginuo mladić Mehmed Hasanamidžić iz Hodžića kod Doboja

Tragedija u Bosni i Hercegovini: Smrt Mehmeda Hasanamidžića i bol porodice koja traje decenijama

Bosna i Hercegovina je i tri decenije nakon završetka rata i dalje suočena sa tragičnim posledicama zaostalih mina. Uprkos velikim naporima deminera i humanitarnih organizacija, pojedina područja zemlje ostaju smrtonosne zamke za ljude koji u njima žive i rade. Nedavna tragedija koja se dogodila u selu Hodžići kod Doboja, kada je od eksplozije mine poginuo mladi Mehmed Hasanamidžić, još jednom je bolno podsetila javnost na to da ratni otrovni trag nije nestao, već i dalje odnosi živote.

Ova priča nije samo o jednoj nesreći, već i o dubokoj porodičnoj tragediji, jer su članovi porodice Hasanamidžić i ranije gubili živote upravo na minskim poljima. Njihova sudbina postala je simbol dugotrajnog stradanja običnih ljudi u zemlji koja se još uvek bori sa posledicama agresije i rata.

Sudbonosni dan

Kobnog dana, Mehmed je, kao i mnogo puta ranije, izašao da čuva stado koza. Sa svojim bratom Mirsadom, mladić je živeo skromnim životom, boreći se za egzistenciju kroz stočarstvo i rad oko kuće. U trenutku kada je krenuo da vrati koze sa pašnjaka pre nego što padne mrak, život mu se zauvek ugasio.

Eksplozija mine, koju je pokrenula jedna od koza, usmrtila je pet životinja, dok je Mehmed bio pogođen gelerskim ranama u predelu glave i stomaka. Iako je pokušao da se spasi, dopuzavši tridesetak metara dalje od mesta detonacije, povrede su bile toliko teške da nije preživeo. Njegov brat Mirsad pronašao ga je živog, ali samo nekoliko trenutaka kasnije, mladić je izdahnuo na njegovim rukama.

Ova scena, opisana kroz suze i bol starijeg brata, ostavlja dubok utisak – nije samo čovek stradao, već cela porodica i zajednica koje žive na ivici opasnosti.

Porodična tragedija koja traje

Tragična sudbina Hasanamidžića nije nova. Na istim tim poljima stradali su ranije i drugi članovi porodice.

• Ešref, amidža Mehmeda, izgubio je život od mine.

• Šahza, strina, takođe je nastradala dok je zajedno sa suprugom skupljala čahure pokušavajući da zaradi za život.

• Mihret, Mehmedov otac, ostao je bez noge nakon eksplozije mine. Posledice tog događaja pratile su ga do smrti.

Ova porodica je već izgubila troje svojih članova zbog zaostalih mina, a sada i mladog Mehmeda. Sudbina kao da neumorno ponavlja najcrnji scenario nad ovim domom.

Bol majke

Posebno potresan deo tragedije je ispovest majke Feride Hasanamidžić. Ona je kroz suze priznala da ne zna šta je veća muka – neimaština u kojoj živi ili gubitak sina koji joj je bio oslonac i podrška.

Rekla je da porodica nije imala novca ni za sahranu, a da je Mehmed bio njen najveći ponos, vredan i požrtvovan. Njene reči odzvanjaju kao vapaj:

• „On mi je bio sve. Radio je, borili smo se zajedno za koru hleba.“

• „Raznela ga je mina, ništa od njega nije ostalo. Da je bar invalid ostao, da ga gledam.“

Komšije, džemat i prijatelji su odmah pritekli u pomoć, prikupljajući sredstva za Mehmedovu dženazu. Time su pokazali da zajednica, iako pogođena siromaštvom, i dalje neguje solidarnost i zajedništvo.

Mesto tragedije – Becan

Područje na kojem se dogodila nesreća, poznato pod imenom Becan, jedno je od najopasnijih delova Bosne i Hercegovine kada je reč o zaostalim minama. Uprkos brojnim deminerskim akcijama, lokalni stanovnici i dalje ne znaju šta je u potpunosti očišćeno, a šta ostaje smrtonosna pretnja.

Mirsad je u svom bolnom obraćanju naglasio da se život njihove porodice svodi na „život pored minskog polja“. Neizvesnost, strah i stalan rizik su deo svakodnevice. Njegove reči jasno pokazuju nemoć ljudi koji žele samo da normalno žive i prehrane svoju decu, ali su primorani da rizikuju život svaki put kada zakorače na pašnjak ili šumu.

Reakcija deminera i policije

Nakon eksplozije, demineri su morali da rade više od osam sati kako bi obezbedili pristup mestu tragedije. Tek nakon toga je policija, zajedno sa tužiocem, mogla da preuzme istragu. Utvrđeno je da je eksplodirala mina tipa PROM-1, jedna od najopasnijih mina postavljenih tokom rata.

Ovaj detalj ukazuje na činjenicu da se u zemlji i dalje nalazi veliki broj neraspoznatih mina različitih tipova, od kojih svaka predstavlja smrtonosnu opasnost.

Šira slika problema

Ova tragedija otvara nekoliko važnih pitanja:

1. Zašto još uvek nisu očišćena minirana područja u potpunosti?
   Uprkos decenijama rada deminera, problem ostaje ogroman i zahteva dodatne resurse.

2. Kako pomoći porodicama koje žive u blizini minskih polja?
   Ljudi poput Hasanamidžića žive od stočarstva i šumarstva, što ih direktno izlaže opasnostima.

3. Da li država i međunarodna zajednica čine dovoljno?
   Iako postoje programi pomoći, tragedije poput ove pokazuju da su rezultati nedovoljni i da je neophodna veća koordinacija i ulaganje.

Glas zajednice

Nakon tragedije, komšije i prijatelji su dolazili u kuću ožalošćene porodice. Donosili su pomoć u hrani, novcu i podršci, izražavajući spremnost da budu uz njih u ovim teškim trenucima.

Jedan od meštana je naglasio da bi čitavu porodicu trebalo preseliti na bezbednije mesto kako bi se izbegle nove žrtve. Njegove reči svedoče o kolektivnom strahu i svesnosti da mina uvek može uzeti još jedan život.

Tragedija u kojoj je stradao Mehmed Hasanamidžić ponovo je podsetila Bosnu i Hercegovinu i svet na opasnosti koje ne prestaju ni trideset godina nakon rata.

Ova priča je svedočanstvo o:

• posledicama koje rat ostavlja na obične ljude,

• porodičnoj boli koja traje generacijama,

• i hitnoj potrebi za bržim i odlučnijim rešavanjem pitanja minskih polja.

Za porodicu Hasanamidžić, svaka detonacija mine nije samo hladna statistika, već neizmerna lična tragedija. Njihova sudbina govori o hiljadama drugih porodica koje žive u blizini minskih polja i koje se svakog dana bore sa istim strahom.

Ostaje nada da će ovakve priče probuditi institucije i međunarodne organizacije da ubrzaju procese deminiranja i pruže veću podršku ugroženim zajednicama. Jer ni jedan život ne bi smeo biti izgubljen zbog mina koje su odavno morale postati deo prošlosti.