Nevidljive rane koje ostaju
U svakodnevici mnogih porodica, deca vrlo često postaju nemi svedoci, ili još gore – učesnici u konfliktima između svojih roditelja. I dok odrasli konflikte posmatraju kao prolazne faze ili trenutke tenzije, za dete takve scene ostavljaju dugoročne posledice, koje mogu odrediti čitav njihov kasniji emocionalni i psihički razvoj. Ova problematika je bila predmet dubokih analiza i promišljanja jednog od najcenjenijih srpskih mislilaca – Vladete Jerotića, neuropsihijatra, akademika i filozofa ljudske duše.
U svojim brojnim predavanjima i knjigama, Jerotić se osvrtao na složenost porodičnih odnosa, posebno ukazujući na to kako atmosfera u kući utiče na formiranje ličnosti deteta. Kroz sopstvene uvide i kliničko iskustvo, razotkrio je koliko nesvesni obrasci ponašanja roditelja mogu odrediti emocionalne obrasce deteta, ali i kako se ti obrasci kasnije ponavljaju u odraslom dobu.
Emocionalni haos u najranijim godinama
Svađe nisu samo reči – one su glasovi detetove budućnosti
Mnoga deca odrastaju uz verbalne konflikte svojih roditelja, a neka čak i uz fizičko nasilje. I dok odrasli često veruju da deca nisu svesna značenja izgovorenih reči, Jerotić naglašava da su deca vrlo osetljiva na ton glasa, pokrete tela, energiju i tenziju u prostoru. Njihova bića reaguju i kada reči ne razumeju – njihova duša pamti.
Deca u najranijem uzrastu, kada su najosetljivija, usvajaju sledeće:
-
emocionalne obrasce ponašanja;
-
način na koji se rešavaju konflikti;
-
ideju o ljubavi, bliskosti i moći;
-
sliku o sopstvenoj vrednosti u odnosu na druge.
Upravo tada, prema Jerotiću, detetova psiha se oblikuje, pa ono što roditelji misle da je „samo još jedna svađa“, za dete može značiti temelj kasnijih trauma, nesigurnosti ili agresivnog ponašanja.
Strogost ili razmaženost – šta je manje zlo?
U jednom od svojih čuvenih razmišljanja, Jerotić postavlja zanimljivo pitanje: šta je gore za dete – razmaženost ili strogoća? Njegov odgovor je jasan – ako već mora da se bira, bolje je da dete bude razmaženo.
Razlog za ovakav stav leži u prirodi razvoja:
-
Razmaženo dete ima šansu da kroz životne izazove nauči granice i razvije empatiju;
-
Strogo vaspitano dete nosi sa sobom osećaj nedostatka ljubavi, inferiornosti i konstantne nesigurnosti.
Strogoća stvara emocionalnu ukočenost, dok razmaženost – iako problematična – ostavlja mogućnost za lični rast i samoprevazilaženje.
Prepirke vs. Svađe – razlika koja oblikuje ljubav
Jerotić je pravio jasnu razliku između prepirki i svađa. Prepirke, kako ističe, mogu biti zdrav oblik razmene mišljenja, često proizašle iz različitih pogleda na život. One ukazuju na to da među partnerima još uvek postoji emocionalna veza.
S druge strane, svađe koje su destruktivne i u kojima dominira agresija, odnose sa sobom osećaj sigurnosti i stabilnosti, kako za supružnike, tako i za decu. Kada ovakve scene postanu učestale, dete živi u stalnom stanju napetosti, razvijajući mehanizme koji nisu prilagođeni zdravom emocionalnom razvoju.
Deca ponavljaju obrasce koje su preživela
U kliničkoj praksi Vladete Jerotića, brojni mladi ljudi – naročito oni između 15. i 20. godine – izražavali su veliku frustraciju i nezadovoljstvo zbog odnosa sa roditeljima. Većina njih je, prema njegovim rečima, s pravom povezivala svoje unutrašnje konflikte sa porodičnim iskustvima iz detinjstva.
Jedan upečatljiv primer koji Jerotić izdvaja jeste:
-
Devojka koja je odrasla uz oca alkoholičara, koji je zlostavljao i nju i majku.
-
Kasnije se udala za čoveka koji je na početku bio pažljiv, ali se vremenom pretvorio u emotivno i fizički nasilnog partnera, gotovo identičnog njenom ocu.
Slična situacija se javlja i kod muškaraca, gde sinovi odrastaju uz autoritativne ili nasilne očeve, a zatim nesvesno prenose iste obrasce ponašanja kada sami postanu roditelji.
Ove situacije pokazuju da deca:
-
ne uče samo iz onoga što im se govori, već i iz onoga što se svakodnevno doživljava;
-
ponavljaju emocionalne i ponašajne šeme, čak i kada svesno žele da ih izbegnu.
Batina iz raja nije – opasnosti fizičkog kažnjavanja
Iako mnogi i danas veruju u izreku da je „batina iz raja izašla“, Jerotić odlučno ističe opasnosti ovakvog pristupa. Fizičko kažnjavanje, čak i kada se dešava povremeno i bez „težih posledica“, ostavlja emotivne ožiljke koji mogu biti vidljivi tek u kasnijim fazama života.
Posebno kod devojčica, ovakva iskustva mogu dovesti do:
-
razvijanja tolerancije prema nasilju u partnerskim odnosima;
-
izraženog straha od autoriteta;
-
niskog samopouzdanja i trajne emocionalne nestabilnosti.
Fizičko kažnjavanje nikada ne bi smelo da bude zamena za razgovor, objašnjenje i postavljanje granica na temelju ljubavi i razumevanja.
Ljubav kao najvažnija lekcija detinjstva
U svom delovanju, Vladeta Jerotić nas neumorno podseća da deca nisu prazne table na koje mi pišemo ono što želimo. Naprotiv, deca dolaze na svet sa senzibilitetom, osećajem i sposobnošću da duboko percipiraju svet oko sebe. Svaka reč, svaka emocija i svaka reakcija roditelja – ostaje zapisana u njima.
Kroz sledeće poruke, Jerotić ostavlja važna zaveštanja za roditelje i društvo:
-
Deca nisu kriva za konflikte odraslih – ona ih samo doživljavaju kao vlastiti poraz i pretnju.
-
Pokornost nije vrlina – poslušnost iz poverenja i ljubavi daleko je zdravija od straha.
-
Deca moraju biti saslušana – čak i kada greše, čak i kada „nisu poslušna“, važno je da imaju prostor da izraze sebe.
-
Vaspitanje nije šablon – svako dete je individua, pa se ni isti roditeljski pristup ne može primeniti jednako na sve.
-
Zrelost u ljubavi je ključ – kako između partnera, tako i prema detetu. Bez nje, teško je odgajiti emocionalno zdravu osobu.
Porodica je mesto gde dete prvi put uči šta znači biti voljen, vredan i bezbedan. Ako ta lekcija izostane, dete će je tražiti celog života – često na pogrešnim mestima i kroz bolne odnose.
Zato je zadatak roditelja ne samo da obezbede fizičke uslove za rast, već pre svega da stvore emocionalno sigurno okruženje u kojem dete može slobodno da uči, raste i voli. Jer, kako Jerotić kaže – ljubav je jedino što se deljenjem umnožava.
