Uvod: Zvezda koja ne bledi
Na estradnom nebu Balkana, retko se pojavljuje umetnik koji traje više od pola veka, zračeći istom snagom kao na početku karijere. Jedan od tih retkih bisera svakako je Zdravko Čolić, umetnik čije ime izaziva uzdah generacija, čiji glas i danas odzvanja koncertnim dvoranama, a čiji osmeh i šarm nisu izgubili ništa od svoje privlačnosti. Njegova muzička karijera, prepuna uspeha, romantičnih stihova i karizme, već je dovoljno poznata javnosti. Ipak, iza reflektora i pesama, kriju se priče koje samo povremeno izbiju na površinu – priče koje otkrivaju čoveka, a ne samo pevača.
U jednoj od takvih anegdota, otkrivamo manje poznatu epizodu iz njegove mladosti, koja se dogodila u vreme kada se svet muzike susretao pod jednom zastavom – na takmičenju Pesma Evrovizije. Tada je Čolić bio mladić na vrhuncu slave, a susret koji je tom prilikom doživeo i danas budi osmehe i uzdahe publike.
Razrada: Susret dve zvezde i susret dve sudbine
Godina je bila 1973., mesto radnje – jedno od najgledanijih muzičkih takmičenja na svetu, tadašnja Evrovizija. Jugoslaviju je predstavljao mladi Zdravko Čolić, pesmom „Gori vatra“, numerom koja je već tada obećavala da će ući u anale regionalne muzičke scene.
U tom šarenolikom svetu scena, pozornica i hotelskih lobija, Zdravko se susreo sa osobom koja je, ni manje ni više, bila deo grupe koja će postati svetski fenomen – Anni-Frid Lyngstad, poznatija kao Frida iz benda ABBA. U tom trenutku, ona je još uvek bila samo prateći vokal za švedskog predstavnika, dok je ABBA tek trebalo da eksplodira svetskom slavom.
Taj susret, iako nenametljiv i spontan, prerastao je u nešto više od obične razmene reči iza kulisa. Tokom jednog vikenda, daleko od očiju medija i gužve, njih dvoje su proveli vreme u ambijentu koji bi mnogi opisali kao savršen za romantični početak:
-
brvnara u prirodi,
-
kamin koji pucketa u pozadini,
-
miris pečene ribe koji se širi prostorom,
-
eterična ulja koja daju notu opuštenosti.
Ali, kako to često biva u životu – ambijent ne znači mnogo ako nema iskrene hemije među ljudima.
Iako je sve bilo spremno za filmsku romansu, Čolić je kasnije priznao da među njima nije bilo one prave iskrice. Njegov šaljiv, ali iskren komentar o ovom susretu glasio je: „Posle tog vikenda, osetio sam se kao instant supa – brzo se skuva, pojede i kraj.“ Njegova iskrena refleksija na taj susret oslikava i njegov odnos prema prolaznim vezama – iskusan, ali bez suvišnog idealizovanja.
Čak je rekao i da je sve to više ličilo na „zakazano vežbanje u teretani“ nego na iskreni emotivni susret. Time je dao do znanja da, iako je u mladosti bio često okružen lepoticama i popularnošću, ipak je tragao za nečim dubljim.
Zdravko kao zavodnik – mit ili stvarnost?
Zdravko Čolić je, bez sumnje, slovio za jednog od najvećih zavodnika u bivšoj Jugoslaviji. Njegova visoka figura, topao osmeh, duboki glas i specifičan pogled – sve je to činilo neodoljivu kombinaciju koja je ostavljala publiku bez daha.
Ali, kako su godine prolazile, Zdravko je postepeno menjao svoj fokus – iz sveta kratkotrajnih uzbuđenja prešao je u mirnije vode. Počeo je da traži stabilnost, sigurnost, duboku povezanost. Taj put nije bio brz, ali je bio iskren i sazreo je zajedno sa njim.
Porodična luka: Aleksandra i ćerke kao stubovi Čoline svakodnevice
Danas, Zdravko je već više od dvadeset godina u braku sa suprugom Aleksandrom, ženom koja ga, po sopstvenim rečima, smiruje i usidruje. Njihov brak je daleko od očiju javnosti, a takva odluka nije slučajna. Čolić je više puta naglasio da privatnost mora da ostane sveta i da se ne sme mešati sa estradom.
Njihov porodični život obogaćen je dolaskom dve ćerke, koje Zdravko obožava. Porodica mu je postala centar sveta, a svaki trenutak proveden sa njima vredniji mu je od bilo koje nagrade, tiraža ili aplauza.
Zaključak: Pevač koji je zadržao svoje „ja“
Priča o Zdravku Čoliću nije samo priča o pesmama, stadionima, sjaju reflektora i euforičnim obožavateljkama. To je priča o čoveku koji je naučio da razlikuje prolazno od trajnog, uzbudljivo od iskrenog, i slavu od ljubavi. Iako je imao priliku da proživi priče kakve mnogi mogu samo da sanjaju, nikada se nije izgubio u vrtlogu estrade.
Čolićev susret sa Fridom iz ABBE možda nije bio početak velike ljubavne priče, ali jeste pokazao njegovu ljudsku dimenziju – mladost, greške, osmesi, razočaranja i lekcije koje nas uče šta zapravo želimo. I to je ono što ga čini toliko voljenim – on nikada nije bio lažno savršen.
Zdravko Čolić i dalje „gori“ na sceni, ali sada na jedan drugačiji način – sa zrelošću, toplinom i mudrošću čoveka koji zna da voli, da peva i da ostane veran sebi. Njegov glas i dalje miluje duše, ali je sada i poruka u njegovim pesmama dublja – da prava ljubav postoji, da se gradi, da traje – i da ne mora da bude savršena da bi bila stvarna.
U svetu koji se brzo menja i u kojem vrednosti postaju sve relativnije, Zdravko Čolić ostaje konstanta – simbol integriteta, umetnosti i ljudskosti.
