UVOD
Kada govorimo o istinskim umetnicima koji su ostavili neizbrisiv trag u kulturi prostora bivše Jugoslavije, jedno ime se izdvaja kao sinonim za harizmu, duhovitost i toplinu: Mustafa Nadarević. Njegova karijera trajala je decenijama, obuhvatila pozorište, film i televiziju, ali ono što ga je izdvajalo nije bio samo talenat – već duboka ljudskost koja je izbijala iz svakog njegovog gesta, pogleda i rečenice.
Mnogi ga najviše pamte kao Izeta Fazlinovića, ekscentričnog penzionera iz serije “Lud, zbunjen, normalan”, ali bi bilo nepravedno svesti celokupnu njegovu umetničku ostavštinu samo na taj lik. Iza tog osmeha, brkova i šala krio se život ispunjen gubicima, borbom, ljubavima i umetničkim usponima, koji su Mustafu oblikovali kao čoveka i stvorili glumca kojeg su svi voleli.
RAZRADA
Detinjstvo obeleženo gubitkom
Mustafa Nadarević rođen je 2. maja 1943. godine u Banjaluci, u jeku Drugog svetskog rata. Njegovo rano detinjstvo nije bilo ni približno bezbrižno. Otac Mehmed preminuo je od tuberkuloze dok je Mustafa bio još beba, ostavljajući njegovu majku Asju kao dvadesetdvogodišnju udovicu sa detetom u naručju i celim životom pred sobom. Odrastanje bez oca, u ratnom i posleratnom vremenu, bilo je više od izazova – bilo je bitka za opstanak.
U želji da sinu obezbedi bolje mogućnosti, majka ga šalje na školovanje u Zagreb. Iako tamo provodi samo godinu dana, to iskustvo ostavlja dubok trag na njegov razvoj. Kasnije se seli u Rijeku, kod bake i deke, gde će doživeti prve značajnije korake ka formiranju ličnosti i umetničkog senzibiliteta.
Prvi susreti s glumom
Gluma nije bila njegov prvobitni san, već nešto što se dogodilo sasvim slučajno. Još kao prvak, Mustafa je na školskoj priredbi dobio zadatak da igra Crvenkapicu, jer je imao dugu kosu i tanak glas. Iako se ta uloga činila smešnom za dečaka, u Mustafi je probudila nešto snažno – osećaj igre, preobražaja, umetnosti. Bilo je to njegovo prvo zbližavanje s pozornicom, svetom koji će ga zauvek obeležiti.
Tokom srednjoškolskih dana, postaje deo amaterskog pozorišta “Viktor Car Emin”. Tada gluma postaje više od igre – postaje sudbina. Ljubav prema sceni se produbljuje i prerasta u životni poziv.
Uspon kroz filmsku i pozorišnu umetnost
Mustafina karijera bila je impresivna, kako po širini žanrova, tako i po dubini uloga. Njegov dar za transformaciju, psihološku kompleksnost likova i autentičnost izdvajali su ga kao jednog od najcenjenijih glumaca na prostoru bivše Jugoslavije.
Neki od njegovih najznačajnijih projekata uključuju:
-
“Otac na službenom putu” (1985) – u režiji Emira Kusturice, ulogom Zijaha, Mustafa je prikazao emotivnu složenost oca u represivnom društvu.
-
“Već viđeno”, “Glembajevi”, “Kuduz”, “Ničija zemlja” – svaka od ovih uloga nosila je dubinu i tragičnost, prepoznatljive za njegov izraz.
-
“Puška za uspavljivanje”, “Gluvi barut” – filmovi koji su od Mustafe tražili i emocionalnu suzdržanost i unutrašnju tenziju.
Ali, iako je briljirao u dramama, publika ga je najviše zavolela zbog komične genijalnosti u seriji:
-
“Lud, zbunjen, normalan” – gde je kao Izet Fazlinović stvorio jedan od najprepoznatljivijih likova televizije Balkana. Njegove replike postale su deo narodne svakodnevice, a generacije su ga prihvatile kao sopstvenog dedu, sa svim njegovim manama i šarmom.
Privatni život: Ljubavi, brakovi i gubici
Iako se o njegovom privatnom životu govorilo manje, on je bio jednako dramatičan i dubok kao i njegova karijera.
Tri puta je bio u braku:
-
Prvi brak s Jasnom – iz kojeg se rodila ćerka Nađa, danas uspešna istoričarka umetnosti. Iako brak nije opstao, roditeljska posvećenost ostala je snažna.
-
Drugi brak sa Snežanom – s njom je dobio dvoje dece: sina Ašu, danas sportistu, i ćerku Nanu, PR menadžerku u američkoj kozmetičkoj industriji.
-
Treći brak bio je s Slavicom Radović, kostimografkinjom i scenografkinjom. Venčali su se 25. aprila 2012. godine, ali samo dva meseca kasnije, Slavica je preminula od karcinoma. Ovaj gubitak duboko je potresao Mustafu, ostavivši ožiljak koji nikada nije zarastao.
Njegove reči iz tog perioda ostale su upamćene:
“Na sceni možeš da umreš stotinu puta i ostaneš živ. Ali kad te u stvarnom životu napusti neko koga voliš – to je kraj.”
Životni stavovi i pogled na svet
Mustafa je bio neklasičan čovek u svakom smislu. Nije robovao etiketama, verskim ili nacionalnim pripadnostima. Bio je agnostik, ali verovao je u dobrotu, čoveka i ljudskost.
Govorio je:
“Da sam mogao da biram, možda se ne bih zvao Mustafa. Ali nisam birao. I sve što mi je dato – nosio sam sa sobom.”
Nije podnosio mržnju. Verovao je da je suština čoveka ono što nosi u srcu, a ne njegovo ime, vera ili nacija. O tome je često i javno govorio, šireći poruku tolerancije i razumevanja, baš onda kad je to bilo najpotrebnije.
ZAKLJUČAK
Mustafa Nadarević nije bio samo glumac. Bio je institucija emocije, glas generacija, mudrac sa scene i čovek čije su reči imale težinu, bilo da su izgovorene u drami, komediji ili u običnom intervjuu. Njegov život je svedočanstvo o tome kako se iz teških početaka može stvoriti bogata i autentična umetnička biografija.
Otišao je tiho, ali je ostavio eho koji će trajati još dugo. Sećanje na njegovu toplinu, humor, filozofiju i glumu, žive i dalje – kroz replike, kroz lik Izeta, ali još više kroz način na koji nas je naučio da gledamo na ljude oko sebe.
Jer, kako je sam znao da kaže:
“Gluma je život – samo sa malo više svetla.”
I upravo to svetlo, koje je nosio u sebi, ostalo je da sija i nakon njegovog odlaska.
