Držao je koncert sa drenom u plućima dok su iza bine stajali lekari: Masimo Savić umro je dva meseca nakon što je saznao da ima rak

Glas koji ne umire – Masimo Savić i koncert večnosti

U svetu umetnosti, retki su oni koji uspevaju da ostave neizbrisiv trag, ne samo kroz svoja dela već i kroz način na koji žive – i odlaze. Masimo Savić, legendarni pevač sa prostora bivše Jugoslavije, bio je jedan od tih retkih pojedinaca. Njegov odlazak iz života nije bio tiho gašenje sveće, već veličanstveni vatromet umetničke i ljudske veličine.

Ono što je činilo Masima drugačijim od drugih umetnika nije bio samo njegov karakterističan, duboko emotivan vokal, već i način na koji je razumevao muziku – kao izraz istine, hrabrosti i lične autentičnosti. Njegova poslednja borba, vođena u senci reflektora, bila je borba protiv teške bolesti – raka pluća. Ipak, ni u jednom trenutku nije dopustio da ta bolest preuzme kontrolu nad njegovim identitetom.

Život s bolešću koju nije priznavao javno

Vest da se Masimo suočava sa opakom bolešću stigla je javnosti tek u trenucima neposredno pre njegovog odlaska. Otkriveno je da je dijagnoza raka pluća postavljena samo dva meseca pre njegove smrti. Ipak, ono što je sve iznenadilo bila je činjenica da Masimo nije dozvolio bolesti da ga omete u njegovoj svakodnevici. Nastavio je da peva, stvara i nastupa kao da mu se ništa ne dešava.

Ključni aspekt njegove borbe bio je dostojanstvo. Nije tražio sažaljenje. Nije želeo da ljudi gledaju na njega kao na čoveka koga bolest definiše. Za njega je muzika bila više od posla – ona je bila njegov identitet, njegov razlog za život. Uprkos slabosti, bolovima i umoru, njegova volja za izražavanjem nije jenjavala.

Poslednji koncert – trenutak večnosti

Kao da je znao da mu je to poslednji put pred publikom, Masimo je odlučio da priredi koncert koji će zauvek ostati upamćen. Njegov oproštajni nastup u zagrebačkoj Areni bio je više od obične muzičke večeri. Bio je to svojevrsni čin umetničkog otpora smrti.

Iako u veoma teškom fizičkom stanju, Masimo se popeo na binu sa drenovima u plućima, a iza kulisa se nalazio lekarski tim spreman na hitnu reakciju. Sve je bilo organizovano tako da on, ako dođe do krize, bude odmah zbrinut.

Kada su mu lekari pokušali ukazati na rizik koji nosi takav nastup, on im je odgovorio jednostavno, ali odlučno:

„To je moj životni koncert.“

Ta rečenica simbolizuje njegovu filozofiju – umetnost po svaku cenu. Ne zbog tvrdoglavosti, već iz duboke potrebe da ostane dosledan sebi.

Scena kao hram, publika kao porodica

Koncert u Areni nije bio samo muzički spektakl – bio je ritual, emocionalni ispraćaj i slavljenje života.

Masimo je pevao pesme koje su obeležile njegovu karijeru, ali sa težinom saznanja da je to možda poslednji put. Ipak, publika nije mogla naslutiti koliko se njegov glas održava na volji, a ne na snazi tela. Svaka nota bila je borba, svaka strofa pobeda nad bolešću.

U tom trenutku, on nije bio samo pevač – postao je simbol borbe umetnika za autentičnost, čak i kada se suočava s krajem. Bina mu je bila oltar, a publika verna zajednica kojoj je davao sebe do poslednjeg daha.

Roman Bolković i svedočanstvo o oproštaju

Masimov blizak prijatelj i poznati novinar Roman Bolković podelio je lično svedočanstvo o poslednjim danima života umetnika. Njegove reči otkrivaju slojevitost Masimove ličnosti – snagu, ali i svesnost da se kraj neumitno približava.

Bolković je izjavio da je „odmah znao da je priča blizu kraja čim je počela“, aludirajući na Masimovu svest da koncert nije samo nastup, već i poslednje poglavlje jedne bogate umetničke karijere. Uprkos savetima lekara, Masimo nije želeo da odustane:

„S vama ili bez vas, ja ću taj koncert održati.“

Ova rečenica ne ostavlja prostor za dilemu – Masimo je bio umetnik do samog kraja, bez kompromisa. Bolković je priznao da ga je ta odlučnost duboko potresla, jer je shvatio da Masimo ne peva samo pesme – on peva život koji polako nestaje.

Kada telo slabi, ali glas ostaje snažan

Jedna od najpotresnijih slika koju Bolković prenosi jeste kako je Masimo pevao dok mu telo propada. Glas je, međutim, ostao postojan. Iako fizički slomljen, psihički i umetnički ostao je čvrst.

Pevao je ne da bi sačuvao život, već da bi se oprostio s njim. I u tom činu, on nije bio samo pevač – postao je simbol. U toj noći, Masimo je postao mit, glas koji lebdi iznad granice između života i smrti.

Rak pluća – tiha bolest sa razornim ishodom

Rak pluća je jedna od najsmrtonosnijih bolesti savremenog doba. Njegova podmuklost leži u činjenici da se često ne prepoznaje na vreme. Simptomi poput:

• hroničnog kašlja,

• umora,

• otežanog disanja,

…mogu delovati bezazleno, što vodi ka kasnoj dijagnozi.

U Masimovom slučaju, rak je otkriven kada je već bilo prekasno za efikasne terapije. Iako su preduzeti svi medicinski koraci, napredovanje bolesti bilo je brzo i neumoljivo. Ipak, ono što je najvažnije – bolest nije uspela da slomi njegov duh.

Zaveštanje kroz muziku

Masimov glas, pesme i nastupi ostaju kao trajna uspomena. Njegovo delovanje se ne završava smrću – ono se nastavlja kroz sve što je stvarao. Njegova muzika ostaje večna, jer je u njoj uložio dušu.

Masimo nije tražio večnost – on ju je stvarao svakim tonom. Njegov odlazak nas podseća da umetnost ima moć da nadživi i smrt. Zahvaljujući njegovom glasu, on je i dalje prisutan – u radiju, u sećanju, u tišini između pesama.

 Legenda koja traje

Masimo Savić nije otišao – on je samo promenio oblik postojanja. Njegova priča nije samo priča o bolesti i smrti, već o hrabrosti da se živi punim plućima, čak i kada ona izdaju.

Njegov poslednji koncert nije bio kraj, već snažna poruka svima koji veruju da umetnost može prevazići granice fizičkog. Bio je primer kako se dostojanstveno nositi s krajem, i kako umetnik može i treba da ostane veran sebi do poslednjeg daha.

Masimo nas je naučio da ne postoji pravo vreme za umetnost – pravo je uvek sada, dok god postoji srce koje kuca i glas koji peva.

I dok god se njegove pesme pevaju, Masimo nikada neće zaista otići.