ĐUBRE, RAZVALJENI PROZORI, PRLJAVŠTINA: Jezive scene u domu Tozovca, porodična kuća postala napuštena ruševina (FOTO)

Zaboravljeni tragovi jednog muzičkog velikana

U vremenu kada se kulturna baština često zanemaruje, primeri propadanja nekadašnjih značajnih mesta dobijaju dodatnu težinu. Sećanja blede, zidovi se ruše, a duša prostora ostaje zarobljena među korovom i škripavim podovima. Tako je i sa kućom u kojoj je Predrag Živković Tozovac, legenda narodne muzike, proveo godine svoje mladosti.

Tozovac, čije su pesme oblikovale muzički identitet jednog naroda i čiji je glas ostao duboko urezan u kolektivnu svest, sada je – makar simbolično – zaboravljen u obliku urušene kuće u Kraljevu, grada iz kojeg je ponikao. Ta kuća, nekada dom i utočište, danas je tek tiha senka prošlosti, mesto u koje više ne zalaze ljudi – već lutalice i vreme.

Kuća koja se gubi pod korovom

Nekadašnji dom sada je ruševina

Prema svedočenju meštana, kuća u kojoj je Tozovac proveo mladost danas je u katastrofalnom stanju. Prizor koji se zatiče na toj adresi je, kako mnogi opisuju, mučan i tužan.

• Prozori su polupani, staklo rasuto svuda po podu.

• Vrata jedva vise na šarkama, dok su neki delovi potpuno odvaljeni.

• Enterijer deluje kao zaboravljena scena iz horor filma – prašnjav nameštaj, pocepane zavese, urušeni plafoni.

• Zidovi su puni grafita, a stepenište je opasno za upotrebu.

Umesto muzike, sada kroz kuću odjekuje samo lavež pasa lutalica i ponekad zavijanje vetra kroz razbijene prozore.

Gde su nekad stajali gosti, ostale su samo senke. U prostorijama koje su možda bile svedoci prvih Tozovčevih stihova sada se nalazi samo tuga.

Dvorište zaraslo, sećanja zatrta

Ispred same kuće, dvorište koje je nekada možda bilo ispunjeno dečijim smehom, pesmom i mirisom nedeljnog ručka, sada je potpuno obraslo. Gusti žbunovi, visoka trava i otpadno granje čine ga gotovo neprohodnim.

Put do kuće vodi kroz šiblje, koje izgleda kao da štiti ovo mesto od sveta, kao da skriva neku duboku tajnu. Meštani koji su nas poveli do tamo sa tugom komentarišu da niko više ne dolazi – osim lutalica koje traže zaklon i tišinu.

“Ovde je, kažu, živeo mali Toza. Danas, samo psi i mačke. Nekad život – sad pustoš”, kaže jedan od starijih žitelja naselja.

Tragovi prošlosti u svakom kutku

Unutrašnjost kuće nosi simbole potpunog zaborava. Iako je teško prepoznati nekadašnji raspored, poneki detalji još uvek svedoče o životu koji se tu vodio:

• Zidni sat koji je stao zauvek, kao da meri vreme od poslednjeg osmeha.

• Stari ramovi bez fotografija – prazni svedoci nekadašnjih lica.

• Pocepane zavese koje i dalje lepršaju pri najmanjem povetarcu.

• Stolica s iskrivljenim nogarama i sto koji više ne drži ravnotežu.

Ono što dodatno pojačava osećaj tuge jeste potpuna tišina, isprekidana povremenim škripanjem podova – kao da kuća sama pokušava da ispriča priču.

Nedostatak brige i zvaničnih informacija

Meštani sa kojima su novinari razgovarali ne znaju ko je danas zvanični vlasnik kuće. Kako kažu, niko ne dolazi, niti pokazuje interesovanje da se objekat obnovi ili makar očisti.

“Ne tražimo da se pravi spomenik, ali da se bar sredi… Greota je! Toza nije bio bilo ko,” navodi jedan od sagovornika.

Ljudi u Kraljevu se i dalje sa poštovanjem sećaju Tozovca – kao umetnika, čoveka, i simbola jednog vremena. Ipak, oni nemaju nikakav uticaj na odluke o budućnosti objekta. Prepušteno vremenu i zaboravu.

 Da li smo zaboravili svoje velikane?

Sudbina Tozovčeve kuće u Kraljevu ne govori samo o jednom napuštenom objektu – ona je slika našeg odnosa prema umetnosti, kulturi i ljudima koji su nas zadužili. Dok slavimo pesme, prisustvujemo koncertima u čast legende, istovremeno dozvoljavamo da prostori u kojima su ti ljudi živeli – propadnu bez traga.

Postavlja se pitanje:

• Da li bi obnova ove kuće značila očuvanje kulturne baštine?

• Može li postati memorijalni centar, muzej ili kuća sećanja?

• Ako ništa drugo, zar ne zaslužuje makar dostojanstveno čišćenje i zaštitu od daljeg propadanja?

U ovom trenutku, ništa od toga se ne dešava. A dok vreme neumitno prolazi, kuća se svakim danom sve više ruši, a s njom i simbolika koju je nekada imala.

Odluka na čekanju

Na kraju, ostaje tišina, kako u kući, tako i u zvaničnim kanalima. Udovica Predraga Živkovića Tozovca, Emilija (Mima), nije odgovorila na pozive i upite novinara. Njeno ćutanje možda je lična stvar, a možda i odraz složenih emocija.

Jedno je sigurno – kuća u Kraljevu nije samo nekoliko zidova, već deo jednog većeg narativa. To je priča o jednom umetniku, njegovom detinjstvu, ljubavi prema muzici, i kraju koji zaslužuje više od korova i raspadanja.