Džemilina priča: hrabrost žene koja je preživela bol, samoću i nastavila da veruje u ljubav

Na prostorima Balkana, gde su rat, migracije i gubici ostavili duboke tragove, mnoge sudbine nose pečat tuge i istrajnosti. Jedna od njih je priča Džemile iz Živinica, žene čiji je život obeležen gubicima, ali i nesalomivom snagom da korača dalje. Iako je pretrpela ono što se teško može zamisliti – nasilje, gubitak muža, sinova i razdvojenost od ćerke – Džemila ostaje simbol toga da ljubav, vera i nada mogu nadjačati i najveću patnju.

Njena ispovest govori o snazi majke i bake, o ženi koja se nije predala ni kada je ostala sama, i čija najveća želja danas nije bogatstvo, niti udobnost, već samo – da ponovo zagrli svoje unuke.

Početak života u teškoći

Džemilin brak nije bio utočište, već mesto bola. Udala se mlada, rodila troje dece – dva sina i kćerku – ali suprug nije pružio sigurnost. Naprotiv, bio je nestabilan i nasilan, do te mere da ju je jednom od smrti spasao sopstveni sin.

„Muž je završio u ludnici, a ja sam sama othranila djecu,“ priseća se Džemila.

U tim godinama, jedina snaga bila joj je majčinska ljubav i odlučnost da deci pruži ono što sama nije imala – toplinu i sigurnost.

Tragični gubici sinova

Sudbina, međutim, nije štedela ovu hrabru ženu. Njena dva sina doživela su tragične krajeve:

• Stariji sin izgubio je život u Potočarima tokom rata – jedno od mnogih nedužnih stradanja koja su obeležila taj period.

• Mlađi sin preminuo je 2017. godine u Sent Luisu, daleko od domovine.

Posle njegove smrti, Džemila je ostala da sa snahom i unucima pokušava da ponovo izgradi dom. Mala kuća koju su zajedničkim trudom podigli postala je simbol istrajnosti. „Sve smo zidali od krastavaca,“ govori, misleći na godine mukotrpnog rada u bašti. No, nova nesreća nije zaobišla njen prag – i snaha je preminula, ostavljajući je još usamljenijom.

Gubitak kontakta sa ćerkom

Džemilina ćerka Mirsada nakon rata odselila se u Austriju. Vremenom, kontakt se potpuno izgubio. Godinama Džemila nije znala da li joj je ćerka živa. I sin iz Amerike pokušavao je pronaći sestru, ali bez uspeha. Sve što je majka imala bile su priče i naslućivanja da negde, u tuđini, porodica i dalje živi.

Osećaj praznine postao je njen stalni saputnik. Za majku nema veće boli od toga da ne zna gde je dete.

Neobično čudo – obnova veze sa unukom

I baš kada se činilo da su godine tuge ugasile svaku nadu, desilo se nešto neočekivano. Nakon što je njena priča prikazana na YouTube kanalu „Džana & Nerko“, javila joj se unuka Zijada, koja danas živi u Austriji pod imenom Leni.

„Jednom sam je vidjela 2007, a onda 2015. godine i od tada više ne,“ napisala je unuka, moleći za bakinu adresu kako bi ispričala svoj životni put.

Poruka je Džemilu ispunila suzama radosnicama. Doznala je da joj je zet preminuo, da se kćerka kasnije preudala, a da Leni sada ima svoju porodicu i dvoje dece.

Džemila je ponovo osjetila da nije sama. „Volela bih svo četvoro unučadi da dođu dok sam živa,“ rekla je, sanjajući o trenutku kada će ih okupiti u svom dvorištu, ispeći ražanj i dočekati ih onako kako samo baka zna – s ljubavlju i toplinom.

Ovce kao lek za dušu

Danas, Džemila dane provodi uz svoje ovce. One su joj više od stada – postale su lek protiv samoće i simbol istrajnosti.

„Imam samo njih i Allaha, i nikoga više,“ kaže dok miluje jednu od njih, pronalazeći utehu u tom jednostavnom odnosu.

Njena skromna svakodnevica svedoči o tome da čovek može ostati živ duhom čak i kada izgubi gotovo sve.

Snaga u veri i ljubavi

U njenoj priči jasno se vide univerzalne teme:

• Gubitak i bol koji oblikuju sudbine mnogih žena na Balkanu.

• Migracije koje kidaju porodice i ostavljaju praznine koje se teško popunjavaju.

• Nada i ljubav, koje ostaju poslednja linija odbrane kada sve drugo nestane.

Džemila je primer da se, uprkos surovosti života, može naći smisao i snaga da se nastavi dalje. Njena hrabrost nije u tome što ne oseća bol – naprotiv, bol je deo nje – već u tome što ga pretvara u energiju za nove dane.

Džemilina sudbina je ogledalo života mnogih žena sa Balkana, ali je i više od toga – to je priča o hrabrosti jedne majke i bake, o njenoj neugasloj želji da okupi svoju porodicu i dočeka unuke.

Iako je u osmoj deceniji, Džemila pokazuje da godine ne znače kraj borbe, niti kraj nade. Njena rečenica:
„Nema veće sreće nego da moje oči vide moje unuke,“
ostaje poruka koja prevazilazi granice i podseća nas da su ljubav i porodica najjača sila koja može nadjačati i vreme i bol.