“Dvije godine sam se borila za potomstvo” Kaća Živković prvi put o vantjelesnoj oplodnji: “Mnogo sam patila!”

Priče o borbi za potomstvo često ostaju neizgovorene, potisnute u tišini ličnih patnji i nevidljivih rana. Ipak, kada se neko odluči da javno podeli takvo iskustvo, to može da postane svetionik nade za mnoge druge koji prolaze kroz slične muke. Katarina, čija je emotivna ispovest inspirisala mnoge, odlučila je da progovori o svom dugogodišnjem pokušaju da ostane trudna i svim unutrašnjim i spoljnim bitkama koje je na tom putu vodila. Njen put nije bio lak – bio je to put bola, razočaranja, samoproučavanja, ali i konačne vere u čuda.

Dve godine bez odgovora

Katarina je dve godine živela u neizvesnosti, pokušavajući da ostane trudna, iako su svi medicinski nalazi pokazivali da je sa njom sve u redu. Ipak, željena trudnoća nije dolazila.

“To su bile dve godine mog pakla“, istakla je, opisujući to razdoblje kao duboko emocionalno iscrpljujuće.

U tom periodu suočavala se sa neprestanom lavinom pitanja iz okruženja, često neprijatnih i bezosećajnih, poput:

• „Kad planirate dete?“

• „Šta čekate?“

• „Jesi li sebična, pa ti karijera bitnija?“

Te rečenice, izgovarane često bez loše namere, u njenom slučaju su bile ubod noža u srce. Nisu mogli da znaju da je iza njenog osmeha krila duboku tugu i osećaj gubitka.

Bekstvo od bola kroz svakodnevicu

U pokušaju da prebrodi teškoće, Katarina se bacila na različite aktivnosti. U svom govoru navodi da je pokušavala da popuni prazninu kroz:

• posao, u kojem je bila uspešna i posvećena,

• putovanja, koja su joj donosila privremeno olakšanje,

• druženja i projekte koji su je zaokupili, ali ne i ispunili.

Međutim, ništa nije moglo da nadomesti ono što je najviše želela – da postane majka. Osećaj neispunjenosti pratio ju je svakog dana. Kako kaže, da joj se ta situacija nije dogodila, veruje da bi život tekao bez većih prepreka, ali kada se nešto toliko žarko želi, a uporno izostaje, teško je ostati ravnodušan.

Psihološka borba

Poseban deo svoje ispovesti Katarina posvećuje mentalnim izazovima kroz koje je prolazila. Odlazila je kod psihologa, tragajući za uzrocima svoje tuge i neispunjenosti. Pokušavala je da pronađe „krivca“, ali taj krivac je bio iluzija – jer nije bilo ničije krivice, već samo fizičke realnosti koja je nadilazila volju.

„Tražila sam krivca u sebi, majci, partneru…“, priznaje iskreno.

Pritisak iz spoljašnjeg sveta bio je dodatna težina. U jednom momentu je doživela i etiketiranje od strane ljudi koji su je smatrali sebičnom, jer nije javno govorila o svojoj borbi. Umesto podrške, nailazila je na osude, pretpostavke i netaktična pitanja.

Katarina je tada doživela jednu od najtežih unutrašnjih borbi – da se nosi sa tuđim mišljenjima, a da ne pokaže koliko je zapravo povređena. Mnogi su je doživljavali kao hladnu karijeristkinju, a zapravo je bila žena slomljenog srca koja se svakog meseca iznova suočavala sa neuspehom.

Prekretnica: medicinska istina i psihološki slom

Nakon dve godine pokušavanja, posete lekarima i nebrojeno testova, stigla je presudna rečenica:

„Katarina, vi ne možete da ostanete trudni prirodnim putem.“

Ovu izjavu čula je od svoje doktorke, koja je tada preporučila da uđe u proces vantelesne oplodnje. Iako je to bila ogromna emotivna prepreka za Katarinu, odlučila je da krene tim putem, u nadi da će joj ipak doneti ono za čim je toliko čeznula.

U tom periodu, kako sama kaže, njeno psihičko stanje je počelo da se pogoršava. Stres, tuga, iscrpljenost i osećaj bespomoćnosti postali su svakodnevica. Počela je da gubi kontrolu – prema sopstvenom priznanju, postala je naporna čak i ljudima oko sebe, uključujući i one koji su je voleli i podržavali.

Zbog emocionalnog i fizičkog pritiska, odustala je od svega – prestala je da uzima lekove, suplemente i bilo kakve terapije. Više nije imala snage. Digla je ruke. U njenim rečima jasno se ocrtava koliko je tada bila blizu potpunog duševnog sloma.

Neočekivano čudo

A onda – kada se najmanje nadala i kada je mislila da je sve izgubljeno – dogodilo se ono što ona i njena doktorka danas nazivaju pravim čudom. Katarina je ostala trudna prirodnim putem.

„Prestala sam da se borim, da se trudim… i tada se dogodilo.“

U tom trenutku shvatila je da ponekad, kada prestanemo da forsiramo stvari, život sam pronađe put. Iako to nije univerzalna formula, njen slučaj je dokaz koliko je mentalno rasterećenje ponekad ključno u borbi sa neplodnošću.

Apel društvu

Jedna od najjačih poruka koju Katarina upućuje jeste apel svima da prestanu sa nepristojnim pitanjima ženama u vezi sa materinstvom. Ona ističe da nikada ne možemo znati šta neka žena zaista prolazi:

• možda se upravo vratila sa neuspešnog pokušaja vantelesne oplodnje,

• možda godinama pokušava da zatrudni,

• možda se nosi sa gubitkom,

• ili je jednostavno odlučila da ne želi decu – što je jednako legitimno.

„Ne znate šta se krije iza osmeha, šminke, visokih potpetica.“

Na ovom mestu Katarina pravi važnu društvenu opservaciju – koliko je lako suditi, a teško razumeti. Njena priča poziva na empatiju, strpljenje i diskreciju. Jer nije svaka tišina znak sebičnosti, već često – znak tuge.

Katarinina ispovest je više od lične priče – ona je glas hiljada žena koje svakog dana vode slične borbe, ali nemaju hrabrosti ili priliku da ih podele. Njena priča nas uči sledećem:

1. Neplodnost nije tabu, već medicinsko i emocionalno stanje koje zaslužuje pažnju i razumevanje.

2. Empatija treba da bude osnova svakog pitanja koje se tiče tuđeg privatnog života.

3. Mentalno zdravlje igra ključnu ulogu u svim životnim borbama – zato se ne sme zanemariti.

4. Žene nisu krive ako ne postanu majke – bilo iz bioloških, psiholoških ili ličnih razloga.

5. Čuda se dešavaju – ali najčešće kada ih prestanemo tražiti s grčem i pustimo život da pronađe svoj put.

Na kraju, Katarina poručuje: „Prestanite da pitate žene kad će dete. Pitajte kako su. To je mnogo važnije.“