EVO ŠTA ZNAČE TRI OBELEŽJA NA SANDUKU HALIDA BEŠLIĆA: Najprepoznatljiviji simbol Bošnjaka, a na drvenoj tabli stoji samo OVO

Odlazak jedne legende i zajedništvo u tuzi

Odlazak Halida Bešlića, jednog od najvoljenijih muzičara sa prostora Balkana, izazvao je duboku tugu i poštovanje u srcima mnogih ljudi. Njegova smrt nije bila samo kraj jednog života, već i trenutak u kojem se čitav region podsetio koliko su tradicija, kultura i umetnost važne za identitet naroda. Njegova sahrana u Sarajevu postala je simbol zajedništva, gde su hiljade ljudi — poznanici, prijatelji i obožavaoci — došli da mu odaju poslednju počast.

Ono što je ovu sahranu učinilo posebnim nije bio samo broj prisutnih, već i način na koji su običaji, vera i kulturno nasleđe isprepleteni u jednom dostojanstvenom činu. Halid Bešlić, i posle smrti, uspeo je da ujedini ljude, baš kao što je to činio kroz svoju muziku tokom čitave karijere.

 Sahrana kao odraz tradicije, vere i poštovanja

Nakon komemoracije održane u Narodnom pozorištu Sarajevo, pogrebna povorka sa Halidovim kovčegom krenula je kroz centar grada, prolazeći poznatim ulicama — Ferhadijom i ulicom koja vodi prema Večnoj vatri, simbolu otpora i zajedništva. Put povorke imao je duboko značenje: prolazak kroz srce Sarajeva bio je metafora njegovog života, jer je Bešlić svojim pesmama ostavio trag upravo u srcima ljudi ovog grada.

Simbolika i tradicionalni običaji

Njegov kovčeg bio je jednostavan, ali duboko simboličan. Ukrašen elementima bošnjačke tradicije, svedočio je o njegovom skromnom karakteru i poštovanju prema kulturnim korenima.
Na sanduku su se nalazila samo ime i datumi rođenja i smrti — bez suvišnih ukrasa, što je u potpunosti u skladu sa običajem skromnih i dostojanstvenih sahrana.
Telo pokojnika bilo je umotano u beli ćefin, tkaninu koja u islamskoj tradiciji predstavlja čistotu, smirenost i večni mir.

Na samom vrhu kovčega nalazio se bosanski fes — crveni cilindrični pokrivač glave sa crnom svilenom kićankom, koji je vekovima bio znak časti i ugleda. Fes je, osim estetskog značenja, imao i simboličku vrednost, jer je predstavljao povezanost sa korenima i poštovanje prema bošnjačkoj tradiciji. Halid je i sam tokom života često isticao važnost čuvanja narodnih običaja, pa je prisustvo fesa na njegovom sanduku bilo duboko emotivno za sve prisutne.

Verski obredi i običaji

Tokom ceremonije poštovani su svi islamski običaji. Porodica, rodbina, prijatelji i brojni obožavaoci okupili su se da zajedno isprate voljenog pevača na njegov poslednji put.
Po islamskom običaju, pokojnik se spušta u kabur (grob) najpre nogama, a potom glavom okrenutom prema Kibli — svetom mestu muslimanskog sveta. Nakon što je telo položeno, hodža je proučio delove Kur’ana, a prisutni su u tišini molili za njegov oproštaj i spokoj.

Postoji i običaj da prisutni, nakon završetka molitve, zatraže oproštaj ukoliko su imali dugove ili neraščišćene odnose sa pokojnikom. Ovaj čin simbolizuje čisto srce i pomirenje — vrednosti koje su i Halidu Bešliću bile bliske tokom života.

Takvi obredi pokazuju koliko je vera duboko povezana sa svakodnevnim životom ljudi u Bosni i Hercegovini, i koliko poštovanje prema tradiciji ima ulogu u očuvanju zajedništva.

Halid Bešlić – više od muzičara

Halid Bešlić nije bio samo pevač; bio je ikona muzičke scene Balkana i čovek koji je svojim pesmama spajao ljude različitih vera, nacionalnosti i generacija. Njegov glas je nosio emotivnu dubinu i iskrenost koja je dopirala do srca svakog slušaoca.

Njegove pesme poput:

• “Miljacka”,

• “Romanija”,

• “Ja bez tebe ne mogu da živim”,

• “Prvi poljubac”,

postale su evergreeni, deo kolektivnog sećanja i muzičkog identiteta čitavog regiona.

Halid je bio poznat po tome što je, bez obzira na popularnost, ostao skroman, pristupačan i čvrsto povezan sa narodom. Njegov odlazak mnogi su doživeli kao gubitak člana porodice, a ne samo umetnika.

Porodica i zajedništvo

Na sahrani je posebna pažnja bila usmerena na porodicu Bešlić, koja je dostojanstveno nosila bol. Njihova prisutnost u svakom delu ceremonije — od prenošenja sanduka do poslednje molitve — podsetila je sve prisutne na značaj porodičnih vrednosti.

Porodica je u bosanskoj kulturi temelj identiteta i oslonac u teškim trenucima. U tom smislu, Halidov oproštaj bio je i poruka ljubavi, jedinstva i poštovanja prema onome što nas povezuje.

Halidov život je svedočanstvo da umetnik ne mora biti udaljen od naroda da bi bio poštovan — naprotiv, njegova snaga je bila upravo u bliskosti sa ljudima i u sposobnosti da njihovu svakodnevicu pretvori u stih i melodiju.

Sahrana kao simbol kulturnog identiteta

Sahrana Halida Bešlića bila je više od običnog oproštaja. To je bio kulturni događaj koji je spojio prošlost, sadašnjost i budućnost jednog naroda.
Simboli na njegovom sanduku, tradicionalna nošnja i prisustvo hiljada ljudi govorili su o tome koliko je tradicija važna za očuvanje identiteta zajednice.

Tokom čitave ceremonije moglo se osetiti poštovanje prema kulturnom nasleđu Bosne i Hercegovine, kao i prema umetnicima koji su to nasleđe čuvali kroz svoje stvaralaštvo. Halid Bešlić bio je upravo takav umetnik — neko ko je razumeo dušu svog naroda i pretočio je u muziku.

Njegova pesma je bila most između generacija. Mladi su u njegovim stihovima pronalazili iskrenost i ljubav, stariji nostalgiju i sećanje na prošla vremena. Upravo zato, njegov odlazak je izazvao emocionalni odjek širom regiona — od Sarajeva do Beograda, Zagreba i Skoplja.

Značaj umetnosti i tradicije

Ono što se posebno istaklo tokom ceremonije jeste činjenica da je umetnost, čak i u trenucima tuge, snaga koja spaja ljude. Muzika Halida Bešlića nije bila samo umetničko delo, već i životna filozofija — jednostavna, iskrena i posvećena emociji.

Kroz svoje pesme prenosio je poruke o ljubavi, časti, poštenju i veri, vrednostima koje su osnova svakog društva. Njegova umetnost je pokazala da kulturno nasleđe nije samo istorijska činjenica, već živa nit koja povezuje ljude bez obzira na njihove razlike.

Sahrana je zato postala i podsetnik da treba čuvati svoje korene, govor, običaje i melodije — jer upravo oni čine temelj identiteta naroda.

Sećanje koje traje

Odlazak Halida Bešlića označio je kraj jednog izuzetnog umetničkog poglavlja, ali i početak trajnog sećanja na muziku koja će živeti zauvek. Njegov život je dokaz da umetnost ima moć da prevaziđe vreme i prostor, da poveže ljude i ostane deo njihovih uspomena.

Njegova sahrana nije bila samo trenutak tuge — bila je slavlje života, umetnosti i kulturnog ponosa.
Kroz sve simbole, pesme i molitve, Sarajevo i ceo region odali su mu priznanje koje prevazilazi reči.

Halid Bešlić će zauvek ostati simbol muzike, tradicije i zajedništva. Njegove pesme će se i dalje pevati, njegova poruka će se prenositi, a njegovo ime ostaće urezano u sećanje kao ime čoveka koji je živeo i stvarao sa iskrenošću i ljubavlju.

Njegov odlazak nije kraj — to je početak novog poglavlja u kojem umetnost nastavlja da živi kroz sve one koji su ga voleli i poštovali.