Halidov vozač Vlado otvorio dušu.
Halidov vozač Vlado otvorio dušu – priča o prijateljstvu, odanosti i tuzi
U predgrađu Sarajeva, u mestu Semizovac, nalazi se mala, ali dobro poznata benzinska pumpa i hotel koji su dugi niz godina bili u vlasništvu čuvenog pevača Halida Bešlića. Taj prostor nije bio samo biznis — on je bio simbol jedne epohe, mesta susreta, priča i sećanja. Mnogi su ga doživljavali kao svojevrsni dom muzike i topline, gde je Halid često svraćao da pozdravi goste, popije kafu sa zaposlenima i popriča sa ljudima koji su ga voleli.
U tom krugu ljudi, možda najbliži Halidu bio je njegov dugogodišnji vozač i prijatelj — Vlado Pejić. Njegova priča o poslednjim danima slavnog pevača i o psu Bendži, koji sada tuguje za svojim gazdom, dirnula je mnoge. Ono što Vlado otkriva nije samo svedočanstvo o smrti, već i o ljubavi, lojalnosti i ljudskoj toplini.
Semizovac – Halidovo utočište
Benzinska pumpa i hotel u Semizovcu nisu bili puki poslovni poduhvat. To mesto je bilo Halidovo utočište, gde se vraćao kako bi se podsetio običnog života, naroda i svakodnevnih razgovora. Ljudi su znali da ga mogu tamo sresti, da će se nasmejati njegovim šalama ili podeliti koju priču uz kafu.
Halid je, prema rečima njegovih poznanika, bio čovek bez distance — uvek spreman da priđe, posluša i pozdravi. Zaposleni na pumpi pričaju da je znao imena svih radnika, da je umeo da pita za njihovu decu, da popriča o vremenu ili fudbalu. Takva spontanost i toplina retko se viđaju kod javnih ličnosti njegovog formata.
No, posle njegove smrti, to mesto je izgubilo deo svoje duše. Pumpa i hotel sada deluju tiše, gotovo sablasno. Gosti i prolaznici kažu da je vazduh drugačiji — kao da se u njemu još uvek oseća trag njegove prisutnosti.
Vlado – svedok prijateljstva i poslednjih dana
Vlado Pejić, Halidov vozač, proveo je s njim dvadeset godina na putu. U to vreme, nije bio samo vozač, već i poverenik, saputnik i prijatelj. Zajedno su obišli gotovo svaku tačku regiona, delili beskrajne kilometre tišine i razgovora, uspehe i tuge.
Vlado je ispričao da je svega dva dana pre Halidove smrti posetio pevača, zajedno sa delegacijom iz sela. Ljudi su želeli da ga vide, da mu odaju poštovanje, da mu kažu koliko im znači. Halid ih je, kao i uvek, srdačno primio. Nije pokazivao znake bola, niti se žalio. Bio je, kako Vlado kaže, mirnog duha i vedrog lica, čak i u trenucima kada je bolest već uzimala maha.
“Halid je bio poseban. Kada smo dolazili kod njega, rekao je da ih obavezno dovedem jer su to njegove komšije, ljudi s kojima je radio. Nije hteo da ih razočara. Takav je bio – odan svima do kraja”, rekao je Vlado.
Prema njegovim rečima, Halid je imao svu brigu i pažnju od svog sina Dine, koji je neprekidno bio uz oca. “Sin mu nije dao da bude sam ni minut. Sve što mu je trebalo, imao je. Ljudi su pomagali, ali najveći teret ljubavi i brige nosio je njegov sin”, dodaje Vlado.
U Vladi se oseća duboka tuga, ali i ponos što je imao priliku da bude deo Halidovog života. Njegove reči nose težinu čoveka koji je izgubio ne samo poslodavca, nego prijatelja i brata po duši.
Bendžo – pas koji tuguje
Poseban deo priče odnosi se na Bendžu, psa koji je poslednjih petnaest godina bio uz Halida. Taj pas nije bio samo kućni ljubimac — bio je saputnik, čuvar i tihi svedok svih Halidovih dana, i lepih i teških.
Nakon pevačeve smrti, Bendžo je, prema Vladinim rečima, prestao da jede i pije. Pas koji je nekada bio živahan, razigran i uvek blizu svog gazde, sada leži nepomično u dvorištu, gledajući prema vratima kao da čeka da se Halid vrati. Njegovo ponašanje duboko je potreslo sve koji su ga poznavali.
Vlado sa setom kaže:
“Bendžo ne jede, ne pije, samo leži. Kao da zna da Halida nema. Bio mu je sve – i drug i porodica.”
Ova slika psa koji tuguje postala je simbol jedne šire tuge koja je obavila Sarajevo i region. Ljudi kažu da u Bendžovim očima vide istinsku odanost, onu koju ni smrt ne može da izbriše.
Pripreme za dženazu – grad u znaku poštovanja
Dok se priče o Halidovom životu prepliću sa suzama i sećanjima, Sarajevo se priprema za jednu od najvećih dženaza u poslednjih nekoliko decenija. U Begovoj džamiji, mestu duboke duhovne simbolike, radnici čiste velike tepihe i staze, uređuju prostor kako bi sve bilo dostojno čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u kulturi i muzici.
Jedna od žena koje su pomagale u pripremama izjavila je da će ovo biti dženaza kakva se retko viđa. Očekuje se ogroman broj ljudi — od običnih građana do javnih ličnosti, muzičara, političara i umetnika.
Biće prisutne i brojne policijske snage kako bi se osigurala bezbednost i red, jer se predviđa da će hiljade ljudi doći da mu odaju poslednji pozdrav.
To nije samo formalni ispraćaj. To je, u suštini, kolektivni izraz zahvalnosti naroda čoveku koji je decenijama pevao o ljubavi, gubitku, radosti i svakodnevici običnog čoveka. Halidov glas bio je deo naših života; njegove pesme pratile su svadbe, rastanke i tihe večeri.
Halidovo nasleđe – više od muzike
Halid Bešlić nije bio samo pevač. Bio je institucija, simbol jedne generacije i most između prošlosti i sadašnjosti. Njegov način života, jednostavnost i neposrednost učinili su ga bliskim svima.
Kroz svoje pesme prenosio je duh Bosne — toplinu, humor, tugu, ali i snagu da se ide dalje. Njegov glas bio je melem u teškim vremenima, a njegova ličnost pokazivala je da slava ne mora da ubije čoveka u čoveku.
Vlado se priseća i vremena provedenog na putovanjima:
-
„Nekad bismo vozili satima, a on bi pevao u kolima, samo da mi ne bude dosadno.“
-
„Kada bi vidio starca ili dete kraj puta, znao je da stane, da pomogne.“
-
„Nije bio samo muzičar – bio je čovek od naroda.“
Sve to pokazuje koliko je Halid ostao ukorenjen u svojoj zemlji i među svojim ljudima.
Priča koju je ispričao Vlado Pejić nije samo svedočanstvo o poslednjim danima velikog pevača, već i o dubokoj vezi između ljudi i životinja, između umetnika i njegove zajednice. Njegove reči podsećaju da prava veličina ne leži u popularnosti, već u ljudskoj toplini i dobroti koju ostaviš za sobom.
Halid Bešlić je otišao, ali iza sebe je ostavio trag koji se ne briše – u pesmama, u srcima ljudi i u tišini svog psa koji ga čeka. Semizovac, hotel, pumpa, Begova džamija – svi ti prostori sada su svedoci jedne priče o odanosti, ljubavi i prolaznosti.
Kada se sumira sve što je rečeno, ostaje jasna poruka:
čovek živi onoliko dugo koliko ga ljudi pamte i koliko ljubavi ostavi iza sebe.
A Halid će, bez sumnje, još dugo živeti – u melodijama koje odzvanjaju, u pričama koje se prepričavaju, i u očima Bendže, psa koji čeka svog gazdu da se vrati.
