U malom mestu Hadžići, nadomak Sarajeva, odigrala se scena koja je duboko potresla ne samo lokalnu zajednicu već i mnogo širu publiku širom Bosne i Hercegovine. Dan ispraćaja mladog Haruna bio je sve osim običan. Iako natopljen tugom, u njemu se jasno ogledala i nepokolebljiva duhovna snaga, kao i neopisiva ljubav jednog oca. Dženaza koju je predvodio upravo otac preminulog mladića, imam Hašim, ostavila je neizbrisiv trag u srcima svih prisutnih. Taj trenutak, zabeležen i putem društvenih mreža, postao je simbol ljudske krhkosti i duhovnog uzdizanja.
Potresna atmosfera poslednjeg ispraćaja
Dan je počeo tišinom, onom gustom i neprobojnijom od bilo koje reči. Iako se stotine ljudi okupilo na mezarju u Hadžićima, vladao je muk koji je govorio više od svakog glasa. Prisutni su stajali nepomično, u molitvi, u tišini, u suzama. Među njima su bili:
-
Prijatelji i školski drugovi preminulog Haruna
-
Porodica koja nije mogla skriti ogromnu bol
-
Džematlije iz svih krajeva, koji su došli da iskažu poštovanje
-
Vjerski velikodostojnici, koji su svojim prisustvom dali dodatnu težinu ovom događaju
Ono što je ovaj ispraćaj činilo posebno emotivnim jeste činjenica da je dženazu-namaz predvodio upravo otac preminulog mladića – imam Hašim. Taj čin je bio više od verske dužnosti. Bio je to trenutak prepun snage, vere, ali i očajanja, u kojem je otac, iako slomljen iznutra, stao pred tabut svog sina, vođen verom da će svojim primerom pružiti snagu drugima.
Snaga vere u najtežem trenutku
Kada čovek izgubi dete, svet prestaje da ima isti smisao. Ipak, pred tim svetom, pred zajednicom i svojim vernicima, imam Hašim je pokazao neuobičajenu duhovnu čvrstinu. Njegovo držanje, staloženost i sabur u trenutku koji je za većinu ljudi nezamisliv, bili su jasan primer kako se bol može nositi kroz veru.
Nema mnogo trenutaka u životu koji podjednako diraju i inspirišu, ali ovaj je bio jedan od njih. Dok je predvodio molitvu, otac je svojim drhtavim, ali čvrstim glasom, molio za milost i oprost svome sinu. Srce mu je krvarilo, ali usne su izgovarale reči mira i predanosti Allahu.
Jedan od džematlija, koji nije mogao sakriti suze, rekao je:
“Teško je govoriti kad srce boli, ali Allaha molim da Harunu podari Džennet, a nama snagu da izdržimo.”
U tim rečima sadržana je suština bola, ali i vere – ono što muslimani u Bosni često nazivaju “imanom u iskušenju”.
Zajednica kao oslonac
Hadžići su tog dana stajali u jedinstvu. U trenutku kada je porodica preminulog doživljavala najtežu moguću bol, zajednica nije ostala po strani. Prisutni su zajedno disali, plakali, molili. Bilo je jasno koliko su:
-
Zajedništvo
-
Saosećanje
-
Duhovna bliskost
-
Poštovanje prema porodici imama Hašima
igrali ključnu ulogu u ovom događaju.
To zajedništvo nije bilo formalno, niti isključivo verske prirode – to je bila ljudska solidarnost, pokazana u najčistijem obliku.
Mnogi su putem društvenih mreža delili snimak dženaze, a brojni komentari pokazivali su koliko je ljudi bilo duboko pogođeno:
-
„Srce puca dok gledam, neka mu je vječni rahmet.“
-
„Ovo je snaga vere i roditeljske ljubavi u jednom trenutku.“
-
„Ne mogu da zamislim tu bol, ali imam Hašim je pravi stub zajednice.“
Taj snimak nije bio samo dokument jednog dana – on je postao simbol istine o životu i smrti, o roditeljskoj žrtvi, i o veri kao jedinom utočištu u beznađu.
Prolaznost života i poruka svima nama
Ova tragedija nije pogodila samo jednu porodicu. Ona je uzdrmala svakoga ko je video te snimke, pročitao te reči, stajao na tom mezarju. Smrt mladog Haruna podsetila je sve na krhkost života, ali i na to koliko je važno ne zaboraviti osnovne vrednosti.
U vremenu kada su mnoge svakodnevne teme fokusirane na površne stvari, ovaj događaj je bio poziv da se vratimo sebi, porodici, zajednici i veri.
Ispraćaj mladog Haruna iz Hadžića nije bio samo još jedna dženaza – bio je trenutak zajedničkog bola, iskonske vere i ljudske veličine. U tom događaju stopili su se tuga i nada, smrt i duhovnost, lična tragedija i kolektivna podrška.
Imam Hašim, koji je u tom trenutku bio otac, vernik i predvodnik zajednice, ostavio je dubok trag. Njegov čin predvođenja dženaze vlastitom sinu neće se zaboraviti – biće zapamćen kao primer krajnje ljudske tuge spojene sa nadljudskom snagom vere.
Neka Harunovo ime ostane upisano u sećanjima svih koji su se tog dana molili za njega. I neka ova priča bude podsetnik – da život jeste prolazan, ali da ljubav, vera i zajedništvo mogu ostaviti večni trag.
Hadžići će pamtiti. Bosna će pamtiti. Čovečanstvo ne sme zaboraviti.
