Priče iz Ostroga su nama jedne od omiljenih a verujem i Vama.U zlom svetu u kojem živimo jedini spas jeste vera u Boga i njegova čuda.U nastavku članka pročitajte Brankovu ispovest iz Manastira Ostrog..
Mesta gde se vera susreće sa čudom
Na svetu postoje mesta koja nadilaze svakodnevicu – mesta gde se, kako ljudi veruju, Nebo spušta na zemlju. Jedno od takvih svetilišta jeste manastir Ostrog u Crnoj Gori – duhovno utočište urezano u liticu, koje vekovima privlači vernike svih veroispovesti, jezika i naroda.
Za mnoge, Ostrog nije samo zdanje iz kamena i molitve, već tačka susreta između bola i nade, mesto na kojem se čuda ne dokazuju – već osećaju. Među brojnim svedočenjima koja kruže usmenom predajom, ističe se i potresna i snažna priča Branka Šoškića iz Loznice, čoveka koji je, verujući u čudo, krenuo putem vere kada medicina više nije nudila odgovore.
Početak života ispunjen neizvesnošću
U septembru 1997. godine, Branko i njegova supruga postali su roditelji – rođenje sina za njih je bilo ostvarenje sna. Međutim, ta sreća ubrzo je bila zasenjena brigom. Dete je imalo probleme sa disanjem i odmah je premešteno u inkubator. Iako su lekari intervenisali na vreme, i sve delovalo kao da ide nabolje, usledio je neočekivan preokret.
Dva meseca kasnije, roditelji su primetili oticanje zgloba leve noge. Lekarski nalazi brzo su pokazali da se radi o sepsi – infekciji koja je izazvala septični artritis, ozbiljno stanje koje može ostaviti trajne posledice, pa čak biti i smrtonosno.
U tom trenutku, suočeni sa strahom, iscrpljenošću i osećajem nemoći, Branko i njegova supruga donose odluku koja će zauvek obeležiti njihove živote – odlučuju da dete ne odvedu u bolnicu, već u manastir Ostrog. Taj čin nije bio znak odustajanja, već poslednji vapaj ka veri.
Put ka Ostrogu: nepoznati vodič i znak s neba
Na putu do svetilišta, porodica sreće nepoznatog mladića. On im se pridružuje bez mnogo reči, ali njegov mir, dostojanstvo i mudrost ostavljaju snažan utisak na Branka. Njegovo prisustvo bilo je gotovo nadrealno, a način na koji je govorio o veri i snazi molitve naveo je Branka da ga uporedi sa patrijarhom.
Ipak, ono što ovaj susret čini još značajnijim jeste činjenica da mladić, jednako iznenadno kako se pojavio, nestaje iz njihovog vidokruga. Branko to ne doživljava kao slučajnost, već kao znak s neba. U tom trenutku, počinje da veruje da nisu sami – da su već vođeni višom silom.
Dodir sa svetim: dolazak u manastir Ostrog
Po dolasku u Donji manastir, porodicu preplavljuje osećaj mira i sigurnosti koji je teško opisati rečima. U prostoriji gde su odseli, na zidu se nalazi ikona Svetog Nikole, što će kasnije imati duboko značenje za njihovu priču.
Sledećeg dana, roditelji pešice kreću ka Gornjem manastiru, noseći sina umotanog u plavo ćebence. Na ulazu ih dočekuje otac Joil, monah čija pronicljivost i smirenost ostavljaju jak duhovni utisak.
Tokom razgovora s njim, Branko doživljava snažnu emocionalnu katarzu – klečeći pred moštima Svetog Vasilija Ostroškog, kroz suze doživljava nešto što opisuje kao duhovno pročišćenje.
Otac Joil tada izgovara rečenicu koja ostaje duboko urezana u Brankovoj svesti:
“Biće izlečen danas. Samo ga krstite odmah.”
Stavlja epitrahilj preko dečakove glave, izgovara molitvu, i savetuje im da što pre obave krštenje.
U tom trenutku, Branko podiže pogled ka ikoni – i ugleda lik Svetog Nikole, svetitelja koji je već bio prisutan na zidu sobe u Donjem manastiru. U tom znaku vidi potvrdu i utehu – kao da se svi simboli tog trenutka povezuju u jedinstvenu poruku nade.
Čudo koje menja sve
Nakon što su dete krstili u Donjem manastiru, porodica odlazi u Berane kako bi se odmorila. I tada se dešava ono što Branko naziva čudom – dete, koje je do tada imalo otečen zglob, koje nije moglo da pokreće nogu, sada se smeje, kreće nogama, bez bola i otečenosti.
Majka, pri pogledu na dete, uzvikuje:
“Branko, pogledaj! Otok je nestao!”
Oboje roditelja ostaju bez reči. U njihovim očima, medicina nije ponudila izlaz, ali vera jeste. To nije bio samo telesni oporavak njihovog sina – to je bio trenutak duhovnog rođenja za celu porodicu.
Završne misli: Vera koja menja život
Godinama kasnije, Branko svoju priču ne priča da bi ubedio druge, niti da bi dokazivao postojanje čuda. On svedoči ono što duboko oseća, ono što je za njega postalo deo njegove svakodnevice.
Za njega, manastir Ostrog nije samo svetilište – već mesto gde je upoznao Boga, gde je naučio da se vera ne gradi rečima, već ćutanjem, molitvom i suzama. Tu je osetio kako se duhovno rađa i otac, i muž, i čovek.
“U Ostrogu sam shvatio da ni jedan kamen nije običan – svaki nosi Božiju prisutnost.”
U svetu koji je često obuzet sumnjama, strahovima i potrebom za dokazima, priče poput ove podsećaju na ono najdublje – da vera počinje tamo gde logika prestaje, i da je nade moguće pronaći čak i kada sve izgleda izgubljeno.
Ostrog kao svetionik u tami
Priča Branka Šoškića podseća da čuda nisu uvek spektakularna – ponekad su tiha, nežna i dolaze onda kada ih najmanje očekujemo. Za njega, Ostrog nije bio samo odredište, već početak novog života – duhovnog, smirenog i oslonjenog na veru.
U vremenu kada sve merimo brzinom, rezultatima i činjenicama, ovakve priče podsećaju na ono zaboravljeno:
Kad više ništa ne pomaže – pomaže vera.
