Sećanje koje traje duže od rata
Tri decenije nakon što su topovi utihnuli, a rovovi obrasli travom zaborava, rat iz devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije i dalje odzvanja u sećanjima mnogih. Među bezbrojnim svedočenjima, neki glasovi nose poseban ton – ton čovečnosti, otpora mržnji i prkos neprijateljstvu. Jedan od takvih glasova je i glas Koste Četkovića, bivšeg komandanta Srpske garde, koji danas – bez oružja, bez uniformi i bez političkih ciljeva – pokušava da pronađe čoveka kome je nekada spasio život.
U vremenu kada su se ljudskost i milosrđe često gušili pod težinom nacionalne netrpeljivosti i borbene logike, Kosta je doneo odluku da zaštiti drugog – čoveka druge vere i druge strane – ali istog dostojanstva. Njegovo ime je Izudin Bajraktarević. Tada, 1992. godine, samo zahvaljujući intervenciji jednog čoveka, Izudin je izbegao smrt. Danas, više od trideset godina kasnije, potraga za njim ponovo je otvorena.
Herojski čin u vreme tame
Sećanja iz ratnog vihora
Godina je bila 1992., vreme kada su na Balkanu razoreni međuljudski odnosi, gradovi pretvarani u bojišta, a komšije u neprijatelje. Kosta Četković, tada aktivan u vojnoj strukturi Srpske garde, prisetio se jednog posebnog događaja iz tog razdoblja koji mu do danas ne izlazi iz pameti.
Kako sam kaže:
„Rat je već besneo svom silinom. Sećam se tog dana – video sam čoveka u rukama jedinice Bijelih orlova. Bio je to Izudin. Bilo mi je jasno da je njegov život visio o koncu. Mogao sam da okrenem glavu, da se pravim da ne vidim, ali nešto u meni to nije dozvolilo.“
U trenutku kada je sve ukazivalo na neizbežno krvoproliće, Kosta je odlučio da uradi nešto što nije bilo ni lako ni bezbedno – da spreči likvidaciju. Uz mnogo ličnog rizika, razgovora, pregovaranja, pa čak i konflikata sa saborcima, uspeo je da Izudina izvuče iz opasnosti i obezbedi mu siguran izlazak.
Zašto se sada javlja?
Godine su prošle, ali jedno pitanje nije dalo mira: Šta se desilo sa Izudinom? Da li je preživeo rat do kraja? Gde je danas? Da li je formirao porodicu, izgradio život daleko od nasilja i mržnje koje su ga zadesile?
Kosta, sada u penziji i daleko od bilo kakve političke ili vojne uloge, želi da ponovo sretne čoveka čiji je život nekada spasio. Ne traži priznanje, niti zahvalnost – želi samo da zna da je Izudin preživeo i pronašao mir.
Ljudi iz senke: priče koje vraćaju veru u čoveka
Kao kontra-teža dominirajućim narativima o zločinima, etničkom čišćenju i surovosti, priče poput ove podsećaju da je čak i u najtežim trenucima postojala hrabrost da se ostane čovek. Kosta i Izudin su, iako sa različitih strana, tog dana na bojnom polju pokazali ono najvrednije – ljudskost.
Ova priča ne govori o frontovima i tenkovima, već o odluci pojedinca da ne posluša naredbe, da ne sledi masu, već da sluša svoj unutrašnji moralni kompas.
Odjek priče u savremenom vremenu
Brza reakcija na društvenim mrežama
Kada je priča o potrazi za Izudinom podeljena putem interneta, reakcije su bile gotovo trenutno vidljive. Ljudi su, u komentarima i deljenjem, pokazali koliko im je stalo do ovakvih priča koje obnavljaju veru u čovečnost.
Evo nekih od komentara koji su se izdvojili:
-
„Ovo je ono što želimo da učimo decu – o herojima koji nisu nosili puške, već srce.“
-
„Kosta je dokaz da jedan čovek može promeniti tuđu sudbinu. Ako iko zna Izudina – neka mu javi!“
-
„Ovakve priče treba da budu deo udžbenika, da deca znaju da nije sve bilo crno i belo.“
Kao odgovor na ovaj emocionalni talas, brojni korisnici društvenih mreža pokrenuli su mini-kampanju, pozivajući sve koji možda znaju Izudina Bajraktarevića da se jave, da prenesu poruku, da pomognu da se dve sudbine ponovo ukrste.
Uloga zajednice u očuvanju pamćenja
Nije retkost da se svedočanstva iz ratova zaboravljaju ili gurnu pod tepih, posebno kada ne odgovaraju zvaničnim narativima. Međutim, ovakve priče zaslužuju da budu zabeležene i prenesene budućim generacijama, jer:
-
Pokazuju da ne postoji opravdanje za zlo, ali da uvek postoji izbor da se ono ne čini.
-
Podsećaju da su ljudi u ratu stradali, ali su istovremeno mnogi i spašeni – zahvaljujući hrabrosti pojedinaca.
-
Otkrivaju kako je etnička pripadnost često bila prepreka za pomoć, ali ne i za sve.
Poruka mira iz prošlosti
Danas, Kosta Četković više nije vojni lider. On je samo čovek sa sećanjem koje ga prati, i sa željom da još jednom pogleda u oči onome kome je dao šansu za novi život. Ne traži medalju. Traži zatvaranje kruga.
Njegova potraga nije samo lična – ona je i simbolična. Ona pokazuje:
-
Da humanost nema rok trajanja.
-
Da čak i nakon tri decenije, gest dobrote može inspirisati hiljade.
-
Da je moguće biti čovek među nečovečjem, čak i kad svi drugi odluče da to zaborave.
U vremenu kada su sukobi ponovo tema u svetu, i kada polarizacija deli društva, priče poput ove su svetionici. Pokazuju da jedan čin dobrote, pa makar se dogodio u vremenu opšteg bezumlja, može ostaviti trag jači od bombi i granata.
Ako neko prepoznaje Izudina Bajraktarevića, neka mu prenese poruku:
Kosta te traži. I nada se da si dobro.
