Uvod: Snaga poštovanja u vremenu razlika
U svetu u kojem nas sve češće preplavljuju vesti o podelama, nesporazumima i netrpeljivosti, ponekad se pojave priče koje kao da nas zaustave i primoraju da razmislimo. Jedna takva priča dolazi iz Bosne i Hercegovine, i to iz srca njenog naroda – iz života skromne, ali izuzetno mudre žene po imenu Nana Ziba. Njen životni put, ispunjen tolerancijom, ljubavlju i razumevanjem, svedoči da mir i međusobno uvažavanje nisu samo ideali – već svakodnevna praksa, ukoliko čovek odluči da ih živi.
Sa druge strane, priča o Dijani Đoković, majci jednog od najvećih sportista današnjice, osvetljava jedan sasvim drugačiji, ali podjednako dubok vid duhovnog traganja – potragu za identitetom, pripadnošću i ličnim mirom. Dve žene, dva sveta – ali jedna poruka: čovek je ono što nosi u srcu, ne ono što mu piše u dokumentima.
Razrada: Nana Ziba – simbol tihe ljudskosti
Rođena u Rogatici, Nana Ziba je svojim delima i stavovima srušila mnoge predrasude koje danas obeležavaju život u postkonfliktnim društvima. Tokom četiri godine, živela je pod istim krovom sa pravoslavnim sveštenikom, i to ne kao neko ko je slučajno tu, već kao ravnopravan član domaćinstva.
Uprkos tome što je duboko ukorenjena u islamskoj tradiciji, nikada nije bila prisiljena da se odrekne svojih običaja. Naprotiv – sveštenik i njegovo okruženje omogućili su joj da slobodno živi po pravilima svoje vere. Niko joj, kako sama kaže, “nikada nije rekao da skine maramu, niti zabranio da klanja”. Njena izjava, izrečena s blagim osmehom – “Odsjela sam u papinoj rezidenciji” – iako zvuči šaljivo, nosi duboku simboliku: ljubaznost, otvorenost i razumevanje ne poznaju granice vere i identiteta.
Jedna od najdirljivijih anegdota koje je podelila iz tog perioda jeste dijalog između nje i njenog sina:
-
“Majko, ti drži svoju vjeru, a ja ću svoju.”
-
Na to je sveštenik dodao: “Mudra si majko, ti slijedi svoj put, ja svoj – i nećemo se nikad sudariti ako poštujemo jedan drugog.”
Te jednostavne, ali mudre reči, zauvek su se urezale u njeno sećanje. I bile su dovoljne da se oseća sigurno, uvaženo i prihvaćeno.
Nakon što je provela neko vreme u Austriji, Ziba je odlučila da se vrati kući – u Visoko, gde je kupila kuću i uredila je tako da svaki član porodice ima svoj prostor i privatnost. I danas, dok vodi jednostavan život ispunjen toplinom i mirom, sa osmehom se priseća gostoljubivosti i dobrote čoveka koji joj je pružio dom.
Posebno joj je ostala urezana scena kada je sveštenik rekao:
-
“Djede, pripremi nam kavu dok se Nana moli, pa ćemo poslije sjesti i razgovarati.”
U tim rečima leži mnogo više od svakodnevnice – leži esencija ljudskosti.
Dijana Đoković – put samopronalaženja kroz veru
Nasuprot priči o nani Zibi, stoji biografija žene čije je ime poznato širom sveta – Dijane Đoković, rođene kao Dijana Žagar. Rođena 1964. godine, Dijana je odrasla u porodici bez izraženog verskog identiteta. Njeni roditelji su, kako sama priznaje, bili odgajani u duhu komunizma, gde je vera često bila potisnuta u drugi plan.
U njenom detinjstvu:
-
Nisu se slavili praznici poput Uskrsa ili Božića.
-
Religija nije bila deo porodičnih vrednosti.
-
Duhovni identitet bio je zamenjen ideološkim.
Ipak, njen susret sa porodicom supruga Srđana Đokovića otvorio je vrata novim pogledima. Ključni momenat dogodio se kada je njegova majka Stanka, tada već teško bolesna, zamolila da se deca krste. To je bio prvi korak ka Dijaninom ličnom duhovnom buđenju.
Nakon rođenja drugog sina, Dijana je odlučila da se krsti u pravoslavnoj crkvi, čime je zvanično postala Milica. Ime nije odabrano slučajno – ono je simbolizovalo njen novi život, jer je, kako kaže, njeno dotadašnje, rimokatoličko ime predstavljalo prošlost. Ova unutrašnja promena bila je duboko lična i emotivna, i nije nastala pod pritiskom okoline, već iz lične potrebe za duhovnim osloncem.
Zdenko Žagar – otac u senci istorije
Dijanin otac, Zdenko Žagar, iako je hrvatskog porekla, već decenijama živi u Beogradu, koji je za njega postao dom. Rođen u Vinkovcima, mlad je napustio Hrvatsku i zajedno sa suprugom, Novakovom bakom, započeo novi život u glavnom gradu Srbije.
Danas, sa setom i nostalgijom, priseća se vremena kada nije bilo važno kako se neko zove, kojoj veri pripada, ili odakle dolazi. Tada se, kako kaže, “lakše živelo, jer se nisu brojile razlike, već se gledalo ko je kakav čovek.”
Zdenko se danas retko čuje sa ćerkom Dijanom, pretežno zbog porodičnih okolnosti i razdvojenosti nakon razvoda. Ipak, emotivna distanca nije izbrisala sećanja na dane kada su bili porodica u pravom smislu te reči.
Nedavno ga je kontaktirao rođak iz Vinkovaca, interesujući se za mesto Dijaninog rođenja, jer se ta tema počela pojavljivati u javnim raspravama. Zdenko je iskreno priznao da nema čest kontakt sa ćerkom, ali mu sećanja na mladost i zajednički život još uvek ne blede.
Zaključak: Dve priče – jedna poruka
Iako potpuno različite po okolnostima, priče o nani Zibi i Dijani Đoković nude snažnu zajedničku poruku – vera, identitet i pripadnost su lična stvar svakog čoveka, a ono što nas zaista definiše jeste način na koji tretiramo druge ljude.
Iz njihove perspektive možemo izvući nekoliko važnih zaključaka:
-
Tolerancija nije slabost, već snaga – Nana Ziba je živela u tuđoj verskoj sredini bez ijednog konflikta, jer je poštovala druge i bila poštovana zauzvrat.
-
Duhovni identitet se gradi, ne nasleđuje – Dijana je pronašla svoju veru kasnije u životu, kroz lične izbore, a ne kroz porodične obrasce.
-
Ljudskost ne poznaje granice – Bilo da pripadamo različitim nacijama, religijama ili jezicima, ljubaznost, empatija i poštovanje ostaju univerzalne vrednosti.
U svetu koji je često podeljen i zatrovan stereotipima, priče poput ovih treba iznova i iznova pričati. Jer dokle god postoje ljudi poput Zibe, Milice (Dijane) i čak Zdenka, postoji nada da različitosti neće biti prepreka – već bogatstvo koje nas obogaćuje.
