Novak Đoković, jedan od najpoznatijih sportista savremenog doba, ne predstavlja samo simbol sportskog uspeha, već i kompleksnu priču o porodičnim korenima, nacionalnim identitetima i duhovnim traganjem. Njegovo poreklo obuhvata čitav prostor bivše Jugoslavije, sa dubokim korenima kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, ali i duhovnim vezama koje su formirane u kriznim vremenima. Ovo je priča o njegovoj porodici, o dedama i bakama, o roditeljima koji su oblikovali njegov karakter, i o životnim okolnostima koje su uticale na njegovu ličnost, veru i stav prema svetu.
1. Porodični koreni i porodične tenzije
Novakov deda po majčinoj liniji, Zdenko Žagar, rodom je iz Vinkovaca, grada u istočnom delu Hrvatske. Bio je profesionalni vojnik, stacioniran u Prištini, dok je njegova supruga Elizabeta (Novakova baka) ostala sa decom u Beogradu. Ta geografska i emocionalna razdvojenost dovela je do bračnog kraha, što je ostavilo traga na porodične odnose, naročito između Zdenka i njegove ćerke Dijane, Novakove majke.
Zbog životnog razdora, Zdenko nije bio dovoljno prisutan u životima svojih ćerki. Posebno je sa Dijanom odnos bio napet i prožet nerazumevanjem. Godine su morale da prođu pre nego što su ti odnosi počeli da se popravljaju, ali na sreću, vremenom su uspeli da ponovo uspostave porodičnu bliskost.
2. Prvi kontakti sa Novakom – unuk iz snežnih priča
Iako nije bio centralna figura u Novakovom detinjstvu, Zdenko se ipak seća nekih dragocenih trenutaka koje je proveo sa unukom. Posebno mu je urezana u pamćenje situacija sa Kopaonika, kada su zajedno skijali. Tada nije mogao da nasluti da će taj mali dečak jednog dana postati globalna sportska ikona, ali ga je pamtio po vaspitanosti, nežnosti i izuzetnoj snalažljivosti – osobinama koje će kasnije biti prepoznate i na svetskim teniskim terenima.
3. Danas, kada su putevi daleki…
U današnje vreme, zbog profesionalnih obaveza i putovanja, Novak i njegov deda nemaju često priliku da se viđaju. Ipak, kada se zateknu u Beogradu, Zdenko koristi svaki trenutak da ga vidi, makar i na kratko. On živi na Banovom brdu i zna tačno kada Novak trenira, pa ponekad svrati da ga vidi i ukrade nekoliko minuta razgovora – koliko je moguće u životima obeleženim ubrzanim ritmom i obavezama.
Zdenko izražava ponos i prema drugim članovima porodice, naročito prema Novakovoj braći. Ističe Marka Đokovića kao kulturnog, pristojnog i pažljivog mladića, a takođe se osvrće na najmlađeg člana, Novakovog sina Stefana, koji već pokazuje zainteresovanost za tenis. Kada su ga pitali da li zna ko mu je pradeda, Stefan je samo nasmejano pogledao, što je Zdenku ostalo u srcu kao poseban momenat.
4. Identitet u senci nacionalnih razlika
Zdenko otvoreno govori o svom nacionalnom identitetu, navodeći da se uvek izjašnjavao kao Hrvat. S druge strane, razume da se Novak smatra Srbom, jer njegov otac Srđan Đoković potiče iz srpskog i crnogorskog etničkog korpusa. Zdenko izražava mišljenje da bi, čak i da je rođen i odrastao u Hrvatskoj, Novak bio istovremeno i svojatan i kritikovan, jer bi i tamo izazivao zavist zbog svog uspeha. Po njemu, nacionalna pripadnost je često samo izgovor za osporavanje onih koji se ističu.
5. Adria Tour i napadi na Novaka
Vrhunac njegovog emotivnog istupa desio se kada je govorio o kontroverzi koja je obeležila Adria Tour 2020. godine. Novak je tada bio izložen žestokim kritikama zbog širenja koronavirusa među učesnicima. Zdenko smatra da je njegov unuk bio nepravedno napadan, ne toliko zbog organizacije turnira, koliko zbog činjenice da dolazi iz male zemlje, iz srpskog društvenog miljea.
Prema njegovim rečima, to je bila smišljena kampanja, deo strategije onih koji ne mogu da podnesu uspehe jednog “autsajdera” koji je uspeo da pobedi najveće svetske veličine, kao što su Federer i Nadal.
6. Dijanin duhovni put – od detinjstva bez vere do krštenja
Sa druge strane porodične priče stoji Dijana Đoković, Novakova majka, koja je otvoreno govorila o svom duhovnom razvoju. Odrasla je u domu koji nije praktikovao verske običaje – njeni roditelji, iako katolici, bili su pod snažnim uticajem komunističke ideologije, te su živeli kao Jugosloveni, bez ikakvih religioznih obeležja.
Tokom njenog detinjstva, Božić i Uskrs nisu se slavili, niti se govorilo o Bogu. Ipak, početkom 1990-ih, sve se menja. Suočeni sa bolešću Srđanove majke, koja je izrazila želju da unuci budu kršteni, porodica je krenula putem duhovne obnove. Tako su 1992. godine, Novak, Marko i njihovi roditelji kršteni u manastiru Žiča, što je bio važan korak ka spiritualnom buđenju cele porodice.
Dijana je tada dobila crkveno ime Milica, jer ime “Dijana” nije bilo prihvatljivo zbog rimokatoličkog porekla. Sveštenik je predložio pravoslavno ime, a Srđan se prisetio imena Milica, koje je Dijana oduševljeno prihvatila.
Priča o Đokovićima nije samo priča o sportu. To je multinacionalna, višeslojna porodična saga, protkana emocijama, raskolima, pomirenjima i traženjem duhovnog identiteta. Od dede Zdenka, vojnog lica iz Vinkovaca, preko duhovne transformacije Dijane, pa sve do globalne slave Novaka Đokovića, ova porodica simbolizuje složenost postjugoslovenskog prostora.
Novak, kao najistaknutiji član, uspeo je da objedini sve te razlike – hrvatske, srpske i crnogorske korene, prošlost obeleženu tihim porodičnim tenzijama, ali i duhovno traganje koje je dovelo do porodičnog jedinstva. U svetu koji često insistira na podelama, Đokovići su primer kako različitosti mogu biti snaga, a ne slabost.
U krajnjoj liniji, ova porodična priča podseća nas da najveći uspesi ne dolaze iz savršenstva, već iz sposobnosti da se prevaziđu prepreke, da se oprosti i da se zadrži ono najvrednije – porodična povezanost i poštovanje svojih korena.
