“JE L’ TI ŽAO ŠTO SE RASTAJEMO” Najtužnija pesma Halida Bešlića o tragičnoj ljubavi

Bešlić je u pesmi “Je l’ ti žao što se rastajemo?” otpevao tragediju Envera Šiljka i Fride Laufer koji su ubijeni na početku Drugog svetskog rata.

Bosna i Hercegovina, ali i čitav region bivše Jugoslavije, izgubili su jednog od svojih najvoljenijih umetnika — Halida Bešlića, pevača čiji je glas bio sinonim za iskrenu emociju, nostalgiju i duboku ljudsku toplinu. Njegova smrt u Sarajevu, nakon teške bolesti, označila je kraj jedne epohe narodne muzike koja je više od četiri decenije bila deo svakodnevnog života miliona ljudi.

Bešlić je bio više od muzičara — bio je čuvar tradicije, umetnik koji je kroz pesmu uspevao da prenese i najdublje ljudske emocije. U karijeri dugoj preko trideset godina, prodao je milione nosača zvuka, održao nebrojene koncerte i postao most između generacija koje su u njegovoj muzici nalazile utehu, radost i podsećanje na zavičaj.

Njegova interpretacija pesme „Je l’ ti žao što se rastajemo?“, kojom je oživeo tragičnu priču o ljubavi Envera Šiljka i Fride Laufer, pokazuje dubinu njegovog umetničkog senzibiliteta. To nije bila samo pesma – to je bila oda neprolaznoj ljubavi, patnji i ljudskoj snazi u trenucima najmračnijih istorijskih događaja.

Pesma koja je pretočila tragediju u umetnost

Među brojnim pesmama koje je Halid Bešlić otpevao, „Je l’ ti žao što se rastajemo?“ zauzima posebno mesto. U toj pesmi oživele su sudbine stvarnih ljudi — Envera Šiljka, mladog komuniste iz Tuzle, i Fride Laufer, devojke jevrejskog porekla. Njihova ljubavna priča, koja se odvijala na samom početku Drugog svetskog rata, završila se tragično: oboje su izgubili život zbog svojih uverenja i ljubavi koja nije mogla preživeti okrutnost ratnog vremena.

Bešlić je, kada je čuo za ovu potresnu priču, odlučio da je ovekoveči kroz muziku. Inspiraciju je pronašao u romanu „Slana zemlja“ pisca Jasmina Imamovića, koji je detaljno opisao sudbinu Envera i Fride. U pesmi i pratećem spotu, Halid je uspeo da pretvori istorijsku tragediju u univerzalnu poruku o snazi ljubavi, ostavljajući slušaoce bez daha.

Prema svedočanstvima, dok je Enver Šiljak vođen na streljanje, pevao je upravo te stihove – „Je l’ ti žao što se rastajemo?“ – svojoj voljenoj Fridi, koja je u to vreme već bila zatočena u koncentracionom logoru. Ona i njihovo novorođeno dete ubijeni su ubrzo nakon toga.

Ova pesma, u interpretaciji Halida Bešlića, nije bila samo muzički broj; bila je emocionalni dokument o ljubavi i gubitku, svedočanstvo da umetnost može nadživeti i najteže istorijske okolnosti.

Bešlićeva umetnička snaga i muzički pečat

Halid Bešlić nije bio puki izvođač narodnih pesama. On je bio pripovedač kroz melodiju, umetnik koji je znao kako da u svakom stihu pronađe iskru života. Njegov glas bio je prepoznatljiv, dubok, pun emocije i topline, a njegove interpretacije su često izazivale suze i osmehe u isto vreme.

Tokom više od tri decenije karijere, objavio je brojne albume i pesme koje su postale evergrini. Njegov repertoar obuhvata pesme koje se i danas pevaju u svakoj kafani, na svakoj svadbi, u svakom automobilu koji vozi balkanskim putevima.

Njegove najpoznatije pesme uključuju:

• „Miljacka“ – himna Sarajeva i simbol ljubavi prema gradu i ljudima.

• „Romanija“ – nostalgična pesma posvećena njegovom rodnom kraju.

• „Neću, neću dijamante“ – poruka o iskrenosti i jednostavnosti života.

• „Prvi poljubac“, „Ja bez tebe ne mogu da živim“, „Hej zoro, ne svani“ – pesme koje su ušle u kolektivno sećanje kao melodije večne mladosti i čežnje.

Svaka od ovih pesama nosila je pečat autentičnosti. Nije bilo glamura ni nametanja – samo glas, emocija i istina. Bešlićeva sposobnost da svakodnevne priče pretvori u umetnost učinila ga je omiljenim među svim slojevima društva.

Humanitarni duh i skromnost

Jedan od aspekata koji je Bešlića izdvajao od drugih umetnika bio je njegov humanitarni rad. Tokom godina, veliki broj njegovih koncerata imao je dobrotvorni karakter. Pomagao je ugroženima, bolesnima i deci, ali nikada o tome nije govorio u medijima — njegova dela govorila su umesto njega.

U vremenu kada su mnoge javne ličnosti tragale za publicitetom, Halid je zadržao skromnost. Smatrao je da je uspeh prolazan, ali da su dobra dela večna. Zbog toga su ga ljudi voleli ne samo kao umetnika, već i kao čoveka koji nikada nije zaboravio svoje korene.

Koreni i muzički početak

Rođen 1953. godine u selu Vrapci kod Knežine, Halid Bešlić odrastao je u skromnoj porodici u kojoj su rad, poštenje i vera u ljude bili osnovne vrednosti. Još kao dečak pokazivao je sklonost ka muzici, a prve javne nastupe imao je na lokalnim priredbama i svečanostima.

Sedamdesetih godina, preselio se u Sarajevo, grad koji će kasnije postati njegovo drugo ime. Upravo u glavnom gradu Bosne i Hercegovine započela je njegova profesionalna karijera. Tokom osamdesetih, zahvaljujući autentičnom stilu i sposobnosti da prenese emociju, Bešlić je postao regionalna zvezda.

Njegovi koncerti u to vreme bili su pravi događaji — hiljade ljudi su dolazile da čuju pesme koje su ih podsećale na mladost, porodicu, ljubav i dom. Iako je uživao veliku slavu, Halid nikada nije izgubio vezu s običnim ljudima. Na sceni je zračio prirodnošću i toplinom, zbog čega je svaka njegova interpretacija delovala iskreno.

Uloga muzike u očuvanju sećanja

Pesme poput „Je l’ ti žao što se rastajemo?“ pokazale su da muzika ima moć da očuva kolektivno sećanje. Kroz tu pesmu, Bešlić je povezao prošlost i sadašnjost, podsećajući slušaoce da iza svake istorijske priče stoje ljudi, osećanja i ljubavi koje su stvarne.

Na taj način, njegova umetnost je postala više od zabave — postala je kulturni dokument. Halid Bešlić je, svesno ili ne, kroz svoje pesme stvarao muzički arhiv emocija jednog naroda.

Njegov umetnički izraz bio je jedinstven jer je u svakoj interpretaciji donosio deo sebe. Bilo da peva o ljubavi, domovini, gubitku ili radosti, Bešlić je uvek uspevao da dotakne srž ljudskog iskustva.

Uticaj i nasleđe

Danas, kada više nije među nama, ostaje njegovo bogato nasleđe. Njegov glas će i dalje odzvanjati na radijima, u kafanama, na svadbama i porodičnim okupljanjima. Mladi muzičari i danas ga navode kao inspiraciju, jer je pokazao da se autentičnost i iskrenost nikada ne zastarevaju.

Halid Bešlić je bio simbol jedinstva Balkana — njegovu muziku voleli su u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i širom dijaspore. Njegove pesme su spajale ljude različitih vera, nacija i jezika, jer emocija ne poznaje granice.

Odlazak Halida Bešlića predstavlja kraj jednog izuzetnog poglavlja balkanske muzike, ali ne i kraj njegove umetnosti. Njegove pesme nastaviće da žive, da bude uspomene i podsećaju na vreme kada je muzika dolazila iz srca, a ne iz kalkulacije.

Njegova interpretacija pesme „Je l’ ti žao što se rastajemo?“ ostaće simbol njegove umetničke dubine — dokaz da muzika može da prenese tugu i lepotu istovremeno, da spaja generacije i čuva sećanja na one koji su davno otišli.

Halid Bešlić je svojim radom pokazao da umetnost ima snagu da preobrazi bol u lepotu, tugu u sećanje, a život u pesmu.
Iako više nije među nama, njegov glas ostaje da nas podseća da istinske legende ne umiru — one nastavljaju da žive kroz pesme koje pevaju ljudi, kroz emocije koje bude i kroz ljubav koju ostavljaju za sobom.