“Jedna se meni zvezda ugasila, svetlela je u meni i nadamnom bdila. Jedno je srce prestalo da kuca, a grejalo me je kao zraci sunca. Jedne se brezbižne oči zatvoriše.
U jednom malom mestu u Srbiji, u tišini koja para dušu, odjekuju reči oca čije je srce zauvek slomljeno. Branislav Vujnović, otac tragično preminulog mladića Aleksandra Vujnovića, podelio je sa svetom bol koja se ne može izmeriti rečima. Njegove poruke, ispisane tugom i očajem, nisu samo omaž sinu, već i svedočanstvo o razarajućem gubitku koji menja čoveka iz temelja.
Aleksandar, tek zakoračivši u punoletstvo sa samo 18 godina, izgubio je život u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila jedne kobne decembarske noći 2021. godine. Njegova smrt nije bila rezultat sudbine, već posledica nesavesne i opasne vožnje, koja je mogla – i morala – biti sprečena. Ovaj tekst je rekonstrukcija događaja, ali i pokušaj da se sačuva sećanje na jednog mladog čoveka koji je prerano otišao i ostavio za sobom nezaceljive rane.
Jedna zvezda koja više ne sija
Branislav je svoju bol pretočio u dirljivu poruku, objavljenu na društvenim mrežama, koju je posvetio svom preminulom sinu. Njegove reči nisu samo oproštaj, već i vapaj čoveka koji pokušava da razume – zašto je ostao bez svog deteta.
“Jedna se meni zvezda ugasila…”
U tim stihovima, oseća se beskrajna tuga, ali i zahvalnost za svaki trenutak proveden s detetom. Branislav nije samo izgubio sina, već i deo sebe – deo života, deo identiteta. Aleksandar nije bio samo mladić od 18 godina – bio je sin, prijatelj, oslonac i osmeh u kući.
Uz ovu poruku, Branislav je podelio i fotografiju spomenika, hladnog kamena koji sada stoji kao jedini fizički trag postojanja njegovog sina. Taj spomenik nije samo obeležje smrti, već simbol ljubavi koju vreme ne može izbrisati.
Komentari koji su se našli ispod njegove objave nisu bili samo reči podrške – bili su pokušaji da se ublaži bol, da se pruži uteha, makar na tren. Međutim, nema reči koje mogu zameniti zagrljaj izgubljenog deteta.
Tragedija koja se mogla izbeći
Noć u kojoj se tragedija dogodila bila je, naizgled, kao i svaka druga za omladinu u selima širom Srbije. Društvo mladih se okupilo, proveli su vreme u kafiću, pojeli nešto iz lokalnog kioska, i potom se uputili ka diskoteci u selu Slivajevo.
U tom trenutku, niko nije slutio da će se večerašnji provod završiti smrću.
U automobilu marke Opel Korsa, za volanom je bio Petar R., tada 25-godišnjak. Na mestu suvozača sedeo je Aleksandar, dok su dvojica njihovih prijatelja bila pozadi.
Ključna okolnost tragedije je bila – alkohol.
Kako je naknadno utvrđeno, Petar R. je imao 2,5 promila alkohola u krvi, što jasno ukazuje na teško pijanstvo. Prema rečima porodice Vujnović, upravo je taj faktor bio presudan u izazivanju nesreće.
Kako je došlo do udesa?
Majka stradalog Aleksandra, Bojana Vujnović, jedva je pronašla snage da ispriča šta se desilo. U njenoj ispovesti otkriva se užasna dinamika te noći:
-
Mladići su već u toku vožnje shvatili da se vozač ponaša neodgovorno.
-
Prema svedočenjima preživelih, više puta su ga upozoravali rečima:
“Molim te, uspori! Poubijaćeš nas!”
-
Umesto da reaguje i smanji brzinu, Petar je, kako navode, nastavio još brže da vozi.
-
Prilikom ulaska u selo, zbog prevelike brzine, automobil je izleteo s puta.
-
Prvo je udario u šiblje sa vozačeve strane, a potom se, od siline udara, zarotirao i direktno udario u drvo.
-
U tom sudaru, Aleksandru je pukla lobanja, što je izazvalo trenutnu smrt.
Trenutak bezumne odluke – da se sedne za volan pod dejstvom alkohola – doveo je do gubitka jednog mladog života. Nesreća nije bila „nesrećan splet okolnosti“, već posledica neodgovornosti.
Porodična agonija
U trenucima kada roditelji dobiju vesti koje niko ne želi da čuje, ceo svet im se urušava. Bojana je, u očajničkom pokušaju da pronađe sina, uletela tokom uviđaja. Nije je bilo briga za trake, policiju, ni pravila – tražila je svoje dete.
Nakon toga je otišla u bolnicu, prolazila od sobe do sobe, nadajući se da će naići na Aleksandra živog. Ali te nade bile su uzaludne.
Ova trauma ostavila je porodicu u stanju dugoročne emocionalne paralize. U jednom trenutku su imali sina punog života, planova, snova – a u sledećem, ostali su bez ičega.
Zločin bez prave kazne?
Pitanje koje se postavlja jeste: da li je vozač snosio posledice?
U tekstu nije navedena sudska presuda, ali porodica je javno govorila o nepravdi i nezadovoljstvu ishodom postupka.
U očima roditelja, nijedna kazna nije dovoljna da vrati njihovo dete. Međutim, činjenica da se ovakve tragedije ponavljaju ukazuje da pravni sistem mora biti oštriji prema vozačima pod dejstvom alkohola.
Ova potresna priča o Aleksandru Vujnoviću je više od još jedne vesti o saobraćajnoj nesreći. To je svedočanstvo o ljubavi roditelja, o nepravdi, o neopisivoj boli i o posledicama koje neoprezna vožnja može ostaviti.
U spomen na njega, vredi podsetiti na sledeće:
Šta učimo iz ove tragedije?
-
Alkohol i vožnja su smrtonosna kombinacija.
-
Mladi ljudi nisu neuništivi – i oni stradaju zbog tuđih pogrešnih odluka.
-
Porodice nikada ne prestaju da pate – gubitak deteta je rana koja ne zaceljuje.
-
Odgovornost je ključ – kako pojedinaca, tako i institucija koje moraju obezbediti da vozači poput Petra R. ne budu pretnja na putevima.
Aleksandar više nije među nama. Ali dok god se njegovo ime spominje, dok god neko pomisli na njegov osmeh, njegov život ima smisao. Branislavove reči ostaju da nas podsećaju:
„Hvala ti, sine, za dane tvoje, za osmeh, za detinjstvo, za uspomene…”
