Kad mi je sin poginuo iza njega je ostala supruga i 2 male dece: Živeli smo u istoj kući 8 godina, a posle 1 postupka poslala sam je u zatvor

Kratka priča

Te zime, nakon sahrane, u kući Simeunovića ostala je samo tišina. Zidovi, koji su nekada čuvali smeh i korake njenog sina, sada su odzvanjali prazninom. U toj kući živela je i ona – snaha koju je primila pre osam godina, zajedno sa decom, pruživši im krov nad glavom kada im je bio najpotrebniji.

Tog dana, dok su se poslednji gosti razilazili, a hladan vazduh se uvlačio u hodnike, donela je odluku. Značila je kraj jednom poglavlju, iako nije donela olakšanje.

Godinama je nosila tuđe breme: pomagala, hranila, podmetala leđa. Trpela je mnogo toga što ne bi podnela ni od najbliže sestre. Njena nesebičnost bila je bez mere, a granice davno izbrisane. Svaka briga o deci, svako čekanje noću dok se sin ne vrati, svako kuvanje i kupovina – sve je bilo na njenim plećima. Oni su, činilo se, samo živeli.

Ali posle sahrane nešto se u njoj zauvek promenilo. Kada su ostali sami, prišla je snahi i mirnim, ali čvrstim glasom izgovorila:
– Moraš da ideš odavde. Ovo više nije tvoj dom. Moja kuća nije besplatan pansion. Ne mogu više da te izdržavam.

Snaha ju je gledala bez reči. Nije bilo suza, nije bilo kajanja – samo praznina. Starica je verovala da je shvatila poruku, da će spakovati stvari i otići. Ali ubrzo je naišla na poruku – pokušaj da je pridobije preko onoga gde je najranjivija. Pisalo je: „Ti si sve što mi je ostalo.“

Nekada bi je te reči slomile. Nekada bi joj srce popustilo. Ali tada više nije bila ista žena. Bol od izgubljenog sina pretvorio ju je u nekoga ko više nije mogao da bude hraniteljka bez granica.

Kada je snaha plakala pred njom i molila: „A šta će biti s unucima? Znaš da ne radim“, odgovorila je hladno:
– Ne dugujem ti ništa. Sve što sam radila, radila sam zbog svog sina. A njega više nema.

Nije to rekla da bi povredila, već da bi oslobodila sebe od krivice koja nikada nije bila njena. Ali snaha nije otišla. Ostala je, hladna i bez stida, kao senka prošlosti koja se odbijala pomeriti. Kuća je postala mesto tišine i neizrečenih reči, hodnici su odzvanjali neusaglašenim koracima i sećanjima koja su bolela.

Sudski postupak

Sve se završilo na sudu. Starica nije želela osvetu, ali kada je otkrila da je snaha uzimala novac iz njenog novčanika i iz šteka, više nije mogla da ćuti. Prijavila je nestale pare.

Dokazi su bili jasni, otisci prstiju ostali su na mestima gde nisu smeli biti. Suđenje je bilo kratko, a presuda neumoljiva – snaha je proglašena krivom.

Starica nije osećala radost. Nije to bilo oslobađanje, niti uteha. To je bila poslednja odluka žene koju je život naterao da konačno stane na svoju stranu.

Sada, kada je sve prošlo, ostala je samo – umorna. Umorna od ljudi, od tuge, od života koji ne pita da li možeš podneti još jedan teret, već ga jednostavno stavlja na tvoja leđa. Više nije bila žena koja sve podnosi. U njoj je ostala samo hrđa umora i odlučnost da ne ponovi iste greške.

U kući više nije bilo života. Samo tišina i uspomene koje bole. Pravda koju je doneo sud bila je hladna uteha, ali jedina koja joj je preostala. I dok skuplja komadiće onoga što je ostalo, zna da je nešto u njoj zauvek ugašeno – ali i da je, bar jednom, zaštitila samu sebe.