“KAD MI JE SIN UMRO, MISLIO SAM DA NEĆU IZDRŽATI” Život našeg legendarnog glumca obeležile dve tragedije: A ona je do poslednjeg dana brinula o njemu

Ljubiša Samardžić – Smoki koji je nosio dušu naroda

U vremenu kada se svet menja brže nego ikad, postoje lica koja ostaju večna. Glasovi koji nas vrate u detinjstvo, scene koje nas podsete na vrednosti koje ne blede. Jedan od takvih ljudi bio je Ljubiša Samardžić, poznatiji svima kao Smoki – ne samo glumac, već ikona jednog vremena, epohe, mentaliteta.

Rođen 19. novembra 1936. godine u Skoplju, u skromnoj rudarskoj porodici, Ljubiša nije imao lagan početak. Detinjstvo mu je obeležilo siromaštvo, ali i rana smrt oca Dragoljuba, jamskog tehničara u rudniku „Jelašnica“ kod Niške Banje. Imao je samo devet godina kada je ostao bez oca, a porodica bez ikakvog prihoda. Taj trenutak nije bio samo emotivni šok, već i ekonomski lom – trenutak kada je život postao borba.

U toj borbi, majka je bila svetionik. Skromna, uporna i snalažljiva, radila je sve što je mogla: štrikala, preprodavala, učila zanat. Na kraju je, uz pomoć razumevajućeg inženjera, postala poslastičarka i otvorila malu radnju u Niškoj Banji. U toj slastičarnici mali Ljubiša je donosio led, pravio sladoled, učio da je rad svetinja. Nije se stideo ni jednog posla. Tada je, kako je govorio kasnije, naučio da ne postoji sitan posao ako se radi pošteno.

Od ringa do pozornice – umetnik sa karakterom

Ljubišu Samardžića nikada nije krasila prazna ambicija, već unutrašnja snaga i osećaj za pravdu. Bio je temperamentan, u mladosti se bavio boksom, ali je ispod čvrstog spoljašnjeg izgleda kucalo srce umetnika. Njegovo siromašno detinjstvo dalo mu je empatiju, njegovo iskustvo rada i odricanja – karakter, a njegova prirodna harizma – popularnost koju nikada nije zloupotrebio.

U svet umetnosti ušao je ne kao privilegovan, već kao talentovan i vredan momak sa juga, koji je znao da se za mesto u svetu mora izboriti radom. Završio je glumu na Akademiji u Beogradu, a ubrzo zatim počeo da niže uloge koje su ga lansirale među zvezde jugoslovenskog filma.

Mirjana – žena koja je bila njegova tišina i snaga

Tokom služenja vojnog roka na Bledu, Ljubiša je upoznao Mirjanu, tada mladu i opreznu devojku, koja nije gajila previše poverenja prema umetnicima. Međutim, njegova istrajnost i toplina probili su taj zid. Venčali su se 1966. godine i dobili dvoje dece – Dragana i Jovanu. Brak s Mirjanom nije bio samo ljubavna veza – ona je postala njegov oslonac, saradnica i saputnica kroz ceo život. Bili su tandem i u životu i u poslu, pogotovo kasnije, kada su osnovali sopstvenu produkciju.

Tragedija koja menja sve: Gubitak sina Dragana

Najveća rana u Ljubišinom životu došla je kada je njegov sin Dragan, poznat kao Gaga, preminuo u 34. godini života, nakon teške borbe s leukemijom. Taj bol, neopisiv i surov, mogao je da slomi svakog čoveka. Međutim, Ljubiša je bol pretvorio u umetnost – snimio je film „Nebeska udica“ kao omaž svom sinu, njegovoj snazi, njegovom duhu.

Dragan je, zanimljivo, pre smrti predvideo da će film biti primljen u glavni takmičarski program Berlinala – i bio je u pravu. Tako je, i posle smrti, Gagin duh bio prisutan u Ljubišinom stvaralaštvu, kao znak da ljubav između oca i sina ne prestaje ni kada jedan od njih ode.

Karijera koju narod pamti

Ljubiša Samardžić iza sebe je ostavio više od sto filmskih, televizijskih i pozorišnih uloga. Bio je Miodrag iz “Vrućeg vetra”, doktor Radmilo iz “Bolji život”, vojnik, seljak, lekar, kriminalac, otac, heroj, čovek iz naroda. U svakoj ulozi, koliko god različitoj, donosio je jednu stvar – autentičnu emociju i dubinu.

Kao režiser i producent, nije bežao od teških tema. Njegovi filmovi su često govorili o ratu, bolu, društvu, zlu i nadi. Osvojio je najveće nagrade na festivalima u Puli, Beogradu, Moskvi, Berlinu, Kanu. Ipak, nagrade mu nikada nisu bile važnije od publike. Govorio je da umetnost mora imati dušu, i da glumac mora da bude bliži ljudima nego reflektorima.

Tišina poslednjih dana i poslednja želja

Ljubiša Samardžić preminuo je 8. septembra 2017. godine u Beogradu, nakon duge i tihe bolesti. Imao je 81 godinu, ali duh koji je i dalje odolevao vremenu. Njegova supruga Mirjana je u potresnoj izjavi opisala poslednje mesece njihovog života – tihu borbu, nežne reči, i 53 godine ljubavi koje su se gasile u dostojanstvu.

Iako je imao pravo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, odabrao je da počiva uz svog sina Dragana, u porodičnoj grobnici. Ta odluka, skromna i dostojanstvena, bila je simbol svega što je bio – čovek kome je porodica bila svetinja, čak i u smrti.

Smoki – lice koje ostaje

Priča o Ljubiši Samardžiću nije samo priča o umetniku, već o čoveku koji je nosio vreme na ramenima. Od siromašnog dečaka iz rudarske porodice do jedne od najvoljenijih javnih ličnosti na Balkanu, Ljubiša je dokazao da snovi ne dolaze samo iz privilegije, već iz upornosti, rada i ljubavi.

Njegova filmografija je riznica, ali njegovo nasleđe je dublje. Ostavio nam je lekciju o tome kako biti veliki a ostati čovek. Naučio nas je da umetnost ima smisla samo ako nosi istinu, i da čovek vredi onoliko koliko voli, trpi i ostaje veran sebi.

Danas, njegov lik i dalje živi – u kadrovima koje gledamo, replikama koje citiramo, i emocijama koje izaziva i posle smrti. Ljubiša Samardžić nije otišao – samo je prešao na stranu večnosti, tamo gde pripadaju oni koji su srce naroda pretočili u umetnost.