Uspon Katarine Velike: Od nemačke princeze do najmoćnije carice Rusije

Istorija pamti Katarinu Veliku kao jednu od najslavnijih i najuticajnijih vladarki Rusije. Ipak, njen put do trona bio je sve samo ne lak. Njena priča počinje daleko od ruskih stepa, u jednom nemačkom gradu, gde je rođena kao Sofija Frederika Avgusta od Anhalt-Cerbsta. Od prvih dana života, sudbina joj je namenila veliku ulogu, iako su okolnosti često bile protiv nje. Njena istrajnost, inteligencija i politička pronicljivost omogućile su joj da prevaziđe sve prepreke i postane simbol moći i reformi u ruskoj istoriji.

Detinjstvo i prve veze sa Rusijom

Sofija Frederika Avgusta došla je na svet u gradu Štetinu, u okviru nemačke države. Njena majka, Johana Elizabeta, bila je blisko povezana sa ruskim carskim dvorom, kao rođaka budućeg cara Petra III.

Jedan zanimljiv, ali pomalo neprijatan detalj vezan za porodicu Sofije bio je njen ujak, Karl Avgust, koji je trebalo da postane muž tadašnje ruske carice Elizabete Petrovne, ali je preminuo neposredno pre venčanja. Ipak, uprkos ovom tragičnom događaju, carica je zadržala poštovanje prema porodici svoje nesuđene tašte, što je kasnije bilo od ključnog značaja. Kada je došlo vreme da izabere buduću suprugu za svog nećaka, Elizabeta je odabrala upravo Sofiju, devojku koja će kasnije biti poznata svetu kao Katarina II Velika.

Dolazak u Rusiju i prilagođavanje

U proleće 1744. godine, tada petnaestogodišnja Sofija stigla je u Rusiju u pratnji svoje majke, odgovorivši na poziv carice. Pre dolaska, mlada princeza je već bila solidno obrazovana: govorila je nemački, francuski, italijanski i engleski, a pored jezika učila je i geografiju, teologiju, muziku i ples.

Po dolasku u novu domovinu, Sofija je sa velikim žarom pristupila učenju ruskog jezika, kao i upoznavanju sa pravoslavnom verom, kulturom i istorijom Rusije. Međutim, Elizabeta Petrovna, zabrinuta za mentalnu stabilnost buduće carice, zabranila je svakodnevne lekcije sa učiteljima. Zbog toga je Katarina bila prinuđena da se samostalno obrazuje, što je rezultiralo time da njeno pisanje tokom života obiluje gramatičkim i pravopisnim greškama.

Velika posvećenost učenju skoro ju je koštala života:

• Noćima je učila pored otvorenog prozora,

• Ubrzo se teško razbolela od upale pluća,

• Bila je na ivici smrti.

U presudnom trenutku, na insistiranje ruskog dvora, umesto luteranskog pastora, pozvan je episkop Simon Todorski, čija je pomoć ubrzala njeno ozdravljenje, dodatno učvrstivši njenu popularnost na carskom dvoru.

Preobražaj u Katarinu

Dana 9. jula 1744. godine, Sofija je prešla u pravoslavnu veru, primivši novo ime – Ekaterina Aleksejevna. Već sledećeg dana, verila se sa svojim budućim mužem, Petrom III, koji joj je bio drugi rođak. Njihovo venčanje održano je 1. septembra iste godine – Katarina je tada imala 16 godina, dok je Petar bio godinu dana stariji.

Iako su izgledali kao idealan par za budućnost Rusije, realnost je bila surova:

• Petar III nije pokazivao nikakvu naklonost prema Katarini,

• Nakon samo dve nedelje, otvoreno joj je priznao da je zaljubljen u drugu – gospođicu Kar.

Dok se Petar zabavljao igrama sa limenim vojnicima i dresiranim psima, Katarina je svoje slobodno vreme koristila za učenje, čitanje i usavršavanje.

Problemi u braku i dolazak naslednika

Brak bez ljubavi doneo je brojne probleme, među kojima je bio i izostanak potomstva, što je izazivalo zabrinutost na dvoru. Godine su prolazile bez dece, što je dovelo do:

• Katarininih ljubavnih afera,

• Petrovih javnih veza sa brojnim dvorskim damama.

Nakon devet godina braka, 1754. godine, Katarina je rodila sina Pavla, koji je odmah po rođenju oduzet od majke po nalogu carice Elizabete. Veruje se da Pavlov otac nije bio Petar, već Katarinin tadašnji ljubavnik Sergej Saltikov.

Petar III nije ni pokušavao da sakrije svoje nezadovoljstvo, a odnos između supružnika postajao je sve gori.

U narednim godinama:

• Katarina je imala aferu sa Stanislavom Ponjatovskim, budućim kraljem Poljske,

• 1757. godine rodila je kćerku Anu, za koju se smatralo da je Stanislavovo dete,

• Nažalost, Ana je umrla nakon samo godinu dana.

Katarinina borba za vlast

Dok je Elizabeta još bila živa, Katarina je počela da tajno planira zbacivanje Petra sa vlasti. Iako su na dvoru sumnjali na zavere, Katarina je uspevala da zadrži fasadu lojalnosti.

Kada je januara 1762. godine carica Elizabeta Petrovna preminula, Petar III je preuzeo vlast, ali njegovo ponašanje dodatno je udaljilo Katarinu:

• Poslao ju je na drugi kraj Zimskog dvorca,

• Javno je živeo sa ljubavnicom Elizavetom Voroncovom.

Za to vreme, Katarina je nastavila da širi svoju mrežu podrške, a grof Grigorij Orlov postao je njen glavni saveznik – i ljubavnik.

Rođenje sina u tajnosti

Krajem 1761. godine, Katarina je ponovo ostala trudna, ovoga puta sa Orlovim detetom. Zbog gotovo potpunog prekida odnosa sa Petrom, bilo je jasno da dete nije carevo.

Zbog toga je Katarina:

• Pažljivo skrivala trudnoću,

• Koristila razne trikove kako bi izbegla dvorske tračeve.

Na dan porođaja, 22. aprila 1762. godine, njeni ljudi su organizovali požar u blizini dvorca kako bi odvratili pažnju. Dok je Petar posmatrao požar, Katarina je na miru rodila sina, Alekseja Grigorijeviča Bobrinskog.

Priča o usponu Katarine II Velike od nemačke princeze do moćne ruske carice fascinantan je primer snage volje, inteligencije i političkog instinkta.

Katarina se suočavala sa:

• Teškim porodičnim okolnostima,

• Nasilnim brakom bez ljubavi,

• Intrigama na dvoru,

• Zaverama i političkim pretnjama.

Ipak, uspela je da se uzdigne iz svih teškoća i ostane zapamćena kao jedna od najvažnijih ličnosti u istoriji Rusije. Njena mladost, obeležena borbom, bila je samo uvod u epohu koju će oblikovati njena odlučnost i vizija.