U današnjem članku donosimo priču koja spaja dve duše – legendarnog pevača Halida Bešlića i mladu umetnicu Lauru Marin iz Španije.Više u nastavku…
Njihov susret, iako naizgled običan muzički trenutak, prerastao je u priču o mentorstvu, inspiraciji i ljudskosti.
Sve je počelo u martu 2023. godine, kada je Laura, tada dvadesetogodišnjakinja iz Španije, prvi put kročila u Sarajevo. Njen dolazak nije bio turistički — bio je to put srca. Želela je da upozna čoveka čije je pesme učila napamet, iako nije razumela svaku reč, ali je osećala svaku emociju.
Najveća želja mlade pevačice bila je da sretne Halida Bešlića, čiji je glas, kako je govorila, “imao toplinu doma u dalekoj zemlji.” Kada je Halid čuo za nju — za devojku koja na španskom peva njegove pesme — nije ostao ravnodušan. Pozvao ju je da bude gošća na njegovom koncertu u Zetri, u dvorani gde su generacije slavile njegove stihove.
Za Lauru, taj trenutak bio je ostvarenje sna: stajala je rame uz rame sa umetnikom koji joj je bio uzor. Na društvenim mrežama kasnije je napisala da je to bio “najlepši dan njenog života” i da ju je Halid dočekao “kao otac, a ne kao zvezda.”
Njihovi razgovori, kako je otkrila, nisu se ticali samo muzike. Halid joj je govorio o životu, porodici, strpljenju i hrabrosti. Kada mu je priznala da se upisala na filološki fakultet da bi bolje razumela balkansku kulturu i jezik, Halid ju je zagrlio i rekao: “Ako učiš srcem, jezik će sam doći.” Taj trenutak, kazala je Laura, zauvek je urezan u njenom sećanju.
Halid je, s druge strane, govorio o Lauri sa iskrenim ponosom. Priznao je da je prvi put čuo za nju na internetu, gde je jednostavno i bez velikih ambicija pevala njegove pesme. Ono što ga je dirnulo bila je njena čista emocija i način na koji je, iako iz druge kulture, razumela duh Balkana. Zbog toga joj je dao priliku — da ne bude samo gost na sceni, već deo njegove muzičke porodice.
Nažalost, manje od dve godine kasnije, Halid Bešlić je preminuo u 72. godini, nakon duge i teške bolesti. Poslednje dane proveo je u Kliničkom centru u Sarajevu, okružen porodicom i najbližima. Njegova smrt ostavila je prazninu, ali i niz priča koje svedoče o njegovoj dobroti.
Jedna od njih je Laurina. Dan nakon sahrane, dok su hiljade ljudi odavale počast, na njegovom grobu pojavila se tiha figura u crnom kaputu. Bila je to Laura. Nije došla s kamerama, bez izjava za medije — samo sa jednim belim cvetom i komadićem papira na kojem je pisalo:
“Hvala ti što si verovao u mene. Tvoj glas živi u meni zauvek.”
Taj trenutak bio je njen lični oproštaj, ali i simbol veze koja nadilazi jezik, granice i vreme. Halid joj je dao vetar u leđa, a ona je zauzvrat ponela deo njegove svetlosti dalje u svet.
Danas, Laura nastavlja da peva njegove pesme, često završavajući koncerte rečenicom: “Za mog Halida.” Njena ispovest postala je dokaz koliko jedan susret može da promeni život — ne zbog slave, već zbog ljudskosti.
Da nije bilo tog poziva, možda bi i dalje pevala po malim španskim barovima, sanjajući o nekoj većoj sceni. Ali Halid joj je pokazao da snovi nisu daleki ako postoji neko ko veruje u tebe.
Priča o Halidu i Lauri danas se prepričava ne samo kao sećanje na velikog umetnika, već i kao lekcija o tome da veličina čoveka ne leži u njegovom glasu, već u njegovom srcu.
I dok njegove pesme i dalje odjekuju među ljudima koji su ga voleli, Laura čuva jedno posebno sećanje — osmeh, zagrljaj i reči mentora koji je verovao u nju.
Njeno i Halidovo ime sada stoje jedno pored drugog, ne na plakatu ili naslovnici, već u sećanju svih koji veruju da umetnost spaja, a dobri ljudi ostaju zauvek.
