KOMŠIJE OTKRIVAJU ŠTA SE DANIMA DEŠAVALO NA KOSMAJU POSLE MERIMINE SMRTI: Ovako danas izgleda njena vikendica,viđamo da dolaze…

Uspomena koja traje

Iako je prošlo više od četiri godine od smrti legendarne umetnice Merime Njegomir, sećanje na nju i dalje je živo u srcima ljudi, posebno onih koji su je poznavali ili delili deo svakodnevice sa njom. Njena harizma, toplina i umetnička snaga nisu nestale sa njenim odlaskom, već su se pretočile u trajno prisustvo koje se oseća na mestima gde je volela da boravi. Jedno od takvih mesta jeste i njena vikendica smeštena u mirnom naselju podno planine Kosmaj, gde je često pronalazila mir, inspiraciju i utehu.

Ovaj tekst nas vodi u nostalgično putovanje kroz uspomene komšija i meštana koji su imali privilegiju da dele komadić sveta sa jednom od najvoljenijih pevačica na ovim prostorima. Kroz njihove reči, sećanja i emocije, otkrivamo ne samo delove Meriminog života koji nisu poznati široj javnosti, već i toplinu kojom je zračila.

Tragovi života ispisani u svakodnevici

Vikendica sa pogledom koji oduzima dah

Na samom ulasku u naselje podno Kosmaja, pogled se otvara prema prostranim brežuljcima Šumadije. Prirodna tišina, koja ovde ima svoju posebnu melodiju, samo povremeno biva narušena povicima ptica ili šumom vetra kroz drveće. U ovom okruženju smeštena je kuća Merime Njegomir, čiji izgled i danas budi radoznalost prolaznika i poštovalaca njene umetnosti.

Ispred kuće je parkiran automobil – mogući znak da neko od njenih bližnjih redovno dolazi da obiđe mesto koje je pevačici bilo utočište i dom duše. Iako se vrata kuće nisu otvorila novinarskoj ekipi koja je došla da poseti ovo mesto, priče koje su čuli u komšiluku oslikale su živopisnu sliku žene koju su svi voleli i poštovali.

Komšije o Merimi: Toplina i poštovanje koje ne blede

Jedan od meštana, koji se predstavio kao čika Zoki, s velikim zadovoljstvom je podelio svoja sećanja:

• “Znam kad su kuću gradili, pa uređivali… Mnogo lepih trenutaka je prošlo ovde. Bila je prava dama, domaćica, pevačica kakva se retko rađa. Obožavala je ovo mesto. Kad ona zapeva, drveće u šumi se njiše, verujte mi. Bila je čast poznavati je makar kao komšinicu.”

U njegovim rečima se oseća tuga, ali i ponos što je deo svog života delio sa takvom osobom. Nije želeo da bude fotografisan, kako je rekao – „nije se sredio“, ali je njegova iskrenost govorila više od bilo koje slike.

Restoran naspram kuće: mesto svakodnevnog života

Neposredno preko puta kuće nalazi se restoran u koji je Merima često zalazila. Tamo je ostavila trag među osobljem – konobarima i vlasnicima, koji je pamte po vedrom duhu i jednostavnosti. Iako poznata, nikada nije zaboravila na prisnost i ljubaznost. Bila je neko ko pozdravlja prolaznike, svira iz automobila kad vidi poznato lice, i nikada se nije ponašala uzvišeno zbog svog statusa.

Priča o slavuju: legendarni trenutak posle smrti

Možda najneobičniju, a svakako najemotivniju anegdotu podelio je jedan od meštana koji je došao na ručak u pomenuti restoran:

• “Zamislite, sedam dana nakon njene smrti, slavuj je dolazio svako jutro na krov kuće i pevao. Svako jutro! To vam je istina. Kao da je priroda sama tugovala. Ne pamtim da se takvo nešto ikada dogodilo.”

Ova priča zvuči gotovo mitski, ali je upravo takve emocije Merima budila kod ljudi. Njeno prisustvo nije se završavalo fizičkim odlaskom – ostalo je nešto duhovno, nežno, trajno. Meštanin je naglasio i da su njena deca i unuci i danas česti gosti kuće, čuvajući uspomenu i vezu sa mestom koje im je svima bilo posebno.

Blizina manastira Tresije: mesto duhovnog mira

U neposrednoj blizini vikendice nalazi se i manastir Tresije, pravoslavni muški manastir izgrađen još u srednjem veku, koji pripada Eparhiji šumadijskoj. Ovaj manastir bio je jedno od Meriminih omiljenih mesta, gde je često dolazila na liturgije i duhovna sabranja. U njegovim zidovima nalazila je, kako je sama govorila, unutrašnji mir i snagu, a ti trenuci povučenosti od sveta pomagali su joj da uvek iznova vraća svoju umetničku autentičnost.

Vikendica kao stakleni svet

U jednoj od retkih prilika kada je ugostila novinare u svojoj vikendici, Merima je otvoreno govorila o tome koliko joj znači pogled iz kuće. Stakleni zidovi, kako je istakla, omogućavali su joj da se svakog dana poveže sa prirodom, bez obzira na godišnje doba.

“Osećaj da si u kući, a da ti je cela Šumadija na dlanu… to je neprocenjivo.”

To je mesto gde se, kako su govorili oni koji su je poznavali, osećala najviše svoja – daleko od buke, estrade, javnosti i reflektora. Tamo je bila samo žena, majka, vernica i umetnica, spojena sa prirodom i sobom.

Legat srca i pesme

Merima Njegomir nije bila samo pevačica sa bogatim glasom i dugogodišnjom karijerom. Bila je osoba koja je ostavljala trag gde god da je kročila, bilo kroz svoju muziku, svoj pogled ili svoju toplinu. Njena vikendica pod Kosmajem nije obična kuća – to je sada simbol uspomene, mesto gde su se ukrštali priroda i umetnost, tišina i pesma, vera i stvarnost.

Danas, iako nje više nema, sećanja žive:

• u pričama meštana koji se i dalje sa osmehom sete „komšinice Merime“,

• u prirodi koja kao da pamti njen glas,

• i u porodici koja sa ljubavlju čuva ono što je za sobom ostavila.

Uspomena na Merimu Njegomir nije zapisana samo u zvučnim zapisima i albumima, već i u živim narativima ljudi koji su je poznavali kao osobu, a ne samo kao umetnicu. Upravo takvi trenuci – kada slavuj peva, kada komšija priča sa setom, kada ćerke dolaze da obiđu kuću – govore o veličini njenog postojanja.

U svetu u kome zaborav često briše i najlepša lica, Merima ostaje zapamćena – ne samo zbog pesme, već zbog duše koju je utkala u sve što je radila.