Halidov prijatelj oglasio se na društvenim mrežama povodom smrti legendarnog pjevača, ali bez žalopojki – kako i sam kaže, Halid to ne bi volio.
U trenucima kada se čitav region suočava s tugom zbog smrti legendarnog pevača Halida Bešlića, mnogi njegovi prijatelji, kolege i poštovaoci odlučili su da se od njega oproste na poseban način. Dok su neki birali dirljive reči tuge i žaljenja, jedan njegov blizak prijatelj odlučio je da to učini drugačije – onako kako bi Halid i sam želeo.
Umesto da objavi klasičan oproštaj prepun suza i setnih rečenica, ovaj prijatelj je, na društvenim mrežama, podelio priču koja savršeno oslikava ko je Halid Bešlić bio kao čovek. Nije to priča o slavi, koncertima ili pesmama koje su ga proslavile, već priča o njegovoj dobroti, saosećanju i veličini srca.
Reč je o anegdoti koju je, prema njegovim navodima, čuo od Halidove supruge Sejde – priči koja je jednostavna, ali duboko ljudska. Priči koja pokazuje da je Halid bio onakav kakvim su ga ljudi oduvek doživljavali: iskren, skroman i pun razumevanja za druge.
1. Umesto žaljenja – priča o ljudskosti
Prijatelj koji je objavio ovu priču započeo je svoj post iskrenim i toplim rečima, naglašavajući da ne želi da piše žalopojke jer je znao da Halid to ne bi voleo.
Halid Bešlić je, kako kaže, bio čovek koji se nije predao patetici, koji je uvek birao osmeh, pesmu i razumevanje. Čak i u teškim trenucima, znao je da pronađe svetlu stranu života.
Zbog toga, njegov prijatelj je smatrao da je najlepši način da mu oda počast – podeliti priču koja pokazuje njegovu pravu prirodu. Tu priču, kako navodi, čuo je od Sejde, Halidove dugogodišnje supruge i saputnice kroz život, žene koja je bila svedok njegovih najvećih radosti i najtežih trenutaka.
2. Halidova benzinska pumpa u Semizovcu
Malo je poznato da je, pored svoje bogate muzičke karijere, Halid jedno vreme bio i vlasnik benzinske pumpe i hotela u Semizovcu, mestu nedaleko od Sarajeva. Bio je to period kada se, osim muzikom, bavio i poslovima koji su mu omogućavali kontakt sa običnim ljudima – onima koje je najviše voleo.
Prema rečima Sejde, jednoga dana Halid se vratio kući vidno uznemiren. Bio je, kako je rekla, “nasikiran”, jer je primetio da na kraju dana nedostaje 9.000 maraka (oko 4.600 eura) iz pazara.
To nije bio mali iznos, i svako bi, u takvoj situaciji, reagovao ljutito. Ali Halid nije bio “svako”.
3. Otkriće i neočekivana reakcija
Nakon što je izvršena provera, ispostavilo se da je novac uzeo radnik na pumpi – čovek kojeg su i Halid i Sejda dobro poznavali i smatrali poštenim. Vest ih je oboje šokirala.
Sejda je, kako priča, pokušavala da ga uteši, govoreći:
“Hajde, Halide, nema veze, proći će to…”
I doista, Halid se smirio. Međutim, ono što je usledilo sledeće sedmice otkriva njegovu pravu veličinu.
Kada su ponovo otišli na pumpu, Sejda je bila iznenađena kada je videla da taj isti radnik i dalje radi na svom mestu. Iznenađeno je upitala:
“Pa evo ga, Halide, zar nije dobio otkaz?”
Halid joj je, mirno i bez imalo gorčine, odgovorio:
“Radi normalno, kakav otkaz?”
Zbunjenost se pretvorila u nevericu kada je Sejda podsetila:
“Pa Halide dragi, ukrao nam pare!”
A onda je usledio odgovor koji je ušao u legendu, rečenica koja pokazuje svu dubinu Halidovog karaktera:
“Nije ukrao, Sejdo, nego uzeo 9.000 maraka. Sigurno mu je trebalo. Da mu nije trebalo, ne bi ni uzeo. Ja sam se nasikiro što je on u problemu, a kod mene radi. Digo sam mu platu da mu manje fali.”
Ove reči, jednostavne a moćne, govore više o Halidu nego stotine novinskih tekstova ili televizijskih priloga.
4. Poruka priče: razumeti, a ne osuđivati
U svetu u kojem su ljudi često spremni da sude jedni drugima, Halid je pokazao da razumevanje može biti oblik ljubavi. On nije video lopova u čoveku koji mu je uzeo novac; video je osobu u nevolji, nekoga kome je možda život postao pretežak.
Ova priča pokazuje da je Halid Bešlić bio čovek koji je razumeo tuđu patnju i koji je verovao da se greške ne ispravljaju osvetom, već dobrotom. Njegova reakcija nije bila slabost – bila je snaga. Snaga da oprosti, da vidi dalje od trenutnog bola i da pruži ruku onome koji je pogrešio.
Takav stav nije bio izuzetak, već deo Halidove ličnosti. Mnogi koji su ga poznavali svedoče da je bio neverovatno strpljiv, blag i uvek spreman da pomogne.
5. Halidov moralni kompas i životna filozofija
Halidov prijatelj, koji je ovu priču podelio sa javnošću, istakao je da upravo ovakve situacije objašnjavaju zašto ga je narod toliko voleo. Halid nije bio idol zato što je imao hitove, već zato što je bio čovek koji je razumeo život.
Njegov moralni kompas nije zavisio od novca, slave ili moći. Bio je vođen srcem i verom u dobro.
U današnjem svetu, gde su pravda i saosećanje često u sukobu, Halidov primer deluje gotovo nestvarno. U njegovom postupku ima nečeg duboko simboličnog – poruka da svako zaslužuje drugu šansu, da greška ne mora da znači kraj, i da je čovečnost važnija od bilo kakvog materijalnog gubitka.
6. Dobrota koja se pamti
Oni koji su Halida poznavali lično, često su govorili da je imao posebnu energiju – mirnu, smirenu, ali istovremeno snažnu. Nije voleo konflikte, izbegavao je sukobe, i uvek je verovao da se sve može rešiti razgovorom.
Ova anegdota savršeno oslikava tu njegovu osobinu. Dok bi većina u njegovoj situaciji reagovala ljutnjom ili kaznom, Halid je reagovao saosećanjem.
Njegov prijatelj je u objavi zaključio da ova priča “najbolje pokazuje Halidovu veličinu”. I zaista – teško je zamisliti bolji primer ljudske plemenitosti, jer je Halid postupio suprotno onome što bi većina ljudi učinila.
7. Halid kao uzor i simbol dobrote
Kroz ovu priču, Halid Bešlić nije samo predstavljen kao umetnik, već kao simbol moralne čistote. On je pokazao da prava veličina ne leži u tome koliko si poznat, već u tome kako se odnosiš prema drugima, posebno prema onima koji su pogrešili.
U njegovom ponašanju ima nečeg starinskog, gotovo patrijarhalnog, ali istovremeno duboko univerzalnog. On je bio čovek koji je verovao da dobrota nije slabost, već najveća snaga koju čovek može imati.
Njegova reakcija na krađu nije bila samo čin milosti, već i poruka: da u svakom čoveku, čak i onom koji pogreši, postoji zrno dobra koje vredi čuvati.
Priča o Halidovoj benzinskoj pumpi u Semizovcu nije samo anegdota – ona je životna lekcija o razumevanju, praštanju i ljudskosti.
Kroz nju, Halid Bešlić ostaje u sećanju ne samo kao muzička legenda, već i kao moralni uzor, čovek koji je znao da veličina ne proizlazi iz slave, već iz načina na koji se ophodiš prema drugima.
Njegove reči:
“Sigurno mu je trebalo. Da mu nije trebalo, ne bi ni uzeo.”
ostaće zabeležene kao dokaz da je Halid imao srce veliko koliko i njegov glas.
U vremenu kada se ljudi često dele, osuđuju i zaboravljaju empatiju, Halidov primer podseća da je dobrota večna vrednost.
I zato, dok se region oprašta od pevača čije su pesme postale deo svakog doma, ostaje uteha u saznanju da je Halid, i u životu i posle smrti, učio ljude kako se voli, razume i prašta.
Njegov prijatelj završava svoju objavu bez suza i žalopojki, samo sa tihom zahvalnošću:
“Rahmet ti duši, Halide. Pokazao si nam šta znači biti čovjek.”
