Postoje priče koje nadmašuju granice vremena, prostora i okolnosti, priče koje dokazuju da ljubav može opstati i u najtežim uslovima. Jedna takva dolazi iz Palestine i dirnula je srca miliona ljudi širom sveta. U njenom središtu su dvoje ljudi – Ekrem i Safija, čija sudbina svedoči o snazi odanosti, istrajnosti i nade.

Ovo nije obična priča o ljubavi, već priča o žrtvi, čekanju i ponovnom susretu posle više od dve decenije razdvojenosti. Ekrem, koji je kao mladić završio u izraelskom zatvoru osuđen na čak tri doživotne kazne, i njegova supruga Safija, koja je sve to vreme ostala verna njegovom sećanju, postali su simboli neuništive veze između dvoje ljudi.

Dok su godine prolazile, oni su živeli u dva paralelna sveta – on u tami zatvorske ćelije, ona u svetu punom neizvesnosti. Ali ono što ih je spajalo bilo je jače od svih prepreka: ljubav koja ne zna za granice, vreme ni zidove.

1. Mladić kojem su ukrali slobodu

Ekrem je, prema dostupnim izveštajima, bio tek dvadesetogodišnjak kada je uhapšen i osuđen od strane izraelskih vlasti. Razlozi njegove presude bili su političke prirode, a kazna – tri doživotna zatvora – značila je da, po svemu sudeći, nikada neće ugledati slobodu.

U trenutku hapšenja bio je tek započeo život sa svojom mladom suprugom Safijom. Imali su planove, snove, i verovali da će zajedno graditi budućnost. No, sudbina je okrenula najtamniju stranu svog lica.

Zatvorski zidovi brzo su postali njegova svakodnevica. Godine su se pretvarale u decenije, ali njegova misao o Safiji nikada nije izbledela. Ipak, Ekrem je bio svestan realnosti – da se možda nikada neće vratiti, da bi je vezao za sebe osudio na život u samoći i čekanju.

2. Žrtva iz ljubavi

Vođen ljubavlju, ali i razumevanjem za Safijinu sudbinu, Ekrem je doneo odluku koju bi malo ko mogao doneti. Zatražio je razvod.

Ne zato što je prestao da voli, već upravo zato što ju je voleo toliko da joj je želeo slobodu. Nije želeo da joj uskraćuje mogućnost da ponovo pronađe sreću, da osnuje porodicu, da ima normalan život van zidina koji su njega sputavali.

Taj čin – razvod iz ljubavi – postao je simbol nesebične odanosti. U trenutku kada je mogao sebično zadržati vezu, on ju je pustio, nadajući se da će Safija ponovo pronaći svetlo.

Ipak, sudbina je imala druge planove.

3. Safija – simbol nepokolebljive vjernosti

Safija nije mogla, niti želela, da zaboravi svog muža. Iako je imala pravo da krene dalje, njeno srce nije moglo da prihvati svet bez Ekrema. Prolazile su godine, potom i decenije, a ona je i dalje čuvala njihovu ljubav kao najdragoceniji dar.

U palestinskom društvu, gde su gubici i razdvojenosti česti zbog sukoba, Safijina priča odjeknula je kao svedočanstvo čiste i istrajne ljubavi. Ona je ostala sama, ali ne usamljena – njena misao o Ekremu postala je njen životni oslonac.

Njeni postupci nisu bili vođeni nadom u čudo, već dubokim osećanjem dužnosti i emocije: verovala je da ljubav ne umire čak ni kada je sve izgubljeno.

4. Sloboda posle 23 godine

Posle više od dvadeset tri godine zatvora, nemoguće se desilo. Ekrem je, u okviru razmene zatvorenika između Izraela i Palestine, pušten na slobodu.

Kada je zakoračio izvan zatvorskih vrata, nije znao šta da očekuje. Prošlo je skoro čitavo ljudsko doba. Ljudi su se promenili, svet više nije bio isti, a on je nosio na sebi tragove tamnice – i fizičke i duhovne.

Ali ono što ga je sačekalo na izlazu bila je scena koja je ganula svet. Safija ga je čekala.

Bez ijedne reči, prišli su jedno drugom i zagrlili se onako kako to čine samo oni koji su preživeli godine razdvojenosti, straha i nade. Suze su tekle, ali nisu bile suze tuge – bile su to suze olakšanja i ponovnog pronalaska.

5. Ljubav koja je nadživjela zatvor

Njihov susret nije bio kraj, već novi početak. Ubrzo nakon što je Ekrem oslobođen, dvoje ljudi koji su nekada morali da se rastanu ponovo su jedno drugom izgovorili sudbonosno „da“.

Njihova nova svadba nije bila raskošna – nije bilo zlatnih prstenja, svetlosti reflektora ni muzike. Ali ono što je bilo prisutno bilo je iskreno, duboko i sveto osećanje. Ljubav koja je preživela 23 godine razdvojenosti sada je proslavljena ponovnim venčanjem, kao simbol vernosti jače od vremena.

Oni su postali simbol Palestine, ali i celog sveta – dokaz da ni zidovi zatvora, ni nepravda, ni godine ne mogu slomiti ono što je iskreno.

6. Značenje njihove priče

Priča o Ekremu i Safiji postala je više od porodične ili lokalne vesti. Ona se proširila kao globalni simbol nade. Ljudi su u njihovom susretu videli nešto univerzalno – ljubav kao otpor, ljubav kao veru, ljubav kao smisao postojanja.

Njihova priča podseća na to da prava osećanja ne zavise od spoljašnjih okolnosti. Ona se ne mere vremenom, udaljenošću, pa ni fizičkom slobodom.

U svetu u kojem su veze često prolazne, a emocije površne, Ekrem i Safija podsećaju na to da postoji ljubav koja ne traži ništa zauzvrat, osim postojanja.

Evo nekoliko poruka koje njihova priča šalje:

• Prava ljubav ne poznaje prepreke.

• Vernost nije slabost, već snaga.

• Sloboda može postojati i unutar zatvorskih zidova, ako srce ostane čisto.

• Nada traje duže od nepravde.

Ova četiri jednostavna principa pretočena su u život dvoje ljudi koji su preživeli nemoguće, a ipak zadržali veru u dobro.

Na kraju, priča o Ekremu i Safiji nije samo priča o dvoje Palestinaca koje je sudbina razdvojila i ponovo spojila. To je priča o ljudskoj istrajnosti, hrabrosti i veri u ljubav koja ne zna za granice.

Ekrem, koji je mladost proveo u tamnici, i Safija, koja je život provela čekajući, postali su živi dokaz da ni vreme ni zidovi ne mogu poraziti snagu srca. Njihov ponovni susret i brak simbolizuju pobedu ljubavi nad okrutnošću sveta.

Oni su podsetnik svima nama da ljubav nije samo emocija – to je odluka, zavet i trajna borba za ono u šta verujemo.

Dok mnogi danas govore o prolaznosti osećanja, Ekrem i Safija svedoče suprotno: da postoji ljubav koja ne prolazi, koja preživljava tišinu, samoću, pa čak i godine zatočeništva.

Njihova priča ostaje zapisana kao svetionik nade u svetu koji često zaboravlja šta znači prava privrženost. U očima onih koji su je čuli, oni nisu samo ljudi – oni su simbol ideje da ni nepravda ni vreme ne mogu ubiti ono što je iskreno, čisto i večno.