“Da li je sramota imati brata koga je majka ostavila kad je imao pet godina i nikad nije pitala za njega? Zašto se sestra stidi brata kad joj čestita rođendan jer on ima Daunov sindrom?

Ljiljana i Aleksandar – priča o ljubavi jačoj od svih prepreka

Postoje životne priče koje na prvi pogled deluju preteško da bi se mogle ispričati do kraja, a opet, upravo one najteže nose u sebi najveće pouke i najviše topline. Jedna od takvih priča jeste sudbina Aleksandra, mladića sa Daunovim sindromom, koji je još kao dete doživeo napuštanje od strane majke. Njegov život obeležili su i odbacivanje od strane najbližih rođaka, borba sa bolešću, ali i neizmerna ljubav jedne žene – Ljiljane Veličković.

Kroz svedočenje Ljiljane, koja ga je prihvatila kao svoje dete iako ga nije rodila, otvara se prozor u svet pun tuge, ali i svetlosti. Ova priča nas uči šta znači istinska odgovornost, odricanje, ali i snaga prave ljudske ljubavi.

Kako je sve počelo

Ljiljana je u Aleksandrov život ušla još 2006. godine, kada je započela zajednički život sa njegovim ocem. Iako se nikada formalno nije udala, to nije umanjilo njenu povezanost sa Aleksandrom. Upoznala ga je kada je imao 14 godina. Seća se prvog susreta – dok je crtao, pitao ju je šta vidi na crtežu. To je bio trenutak kada je shvatila da ispred sebe ima dečaka sa izuzetnom pronicljivošću, uprkos poteškoćama koje nosi njegov sindrom.

Od tada je počelo njihovo zbližavanje. Aleksandar je rastao bez majke, koja ga je napustila kada je imao svega pet godina. Brigu o njemu preuzeli su baba i deda po ocu, ali na žalost, nisu mu omogućili školovanje. Njihova tvrdoglavost da sve vode onako kako oni žele rezultirala je time da Aleksandar nikada nije pohađao školu. Danas, u 34. godini, zna samo osnovne brojeve i poneka slova, a i to zaboravlja ako ga Ljiljana ne podseća.

Majka koja je zaboravila sina

Kada je preminuo Aleksandrov otac, otvorila se tema starateljstva. Centar za socijalni rad kontaktirao je majku, kao i njegovu sestru i brata po majci. Ni jedno od njih nije želelo da preuzme odgovornost. Majka nije pokazala ni trunku interesovanja, čak ni da pita za njegovo stanje.

Posebno je bolna epizoda vezana za njegovu polusestru Jovanu. Ona danas ima porodicu, ali ni pored brojnih pokušaja Ljiljane i Aleksandra da uspostave kontakt, Jovana ga ne priznaje za brata. Čak briše njegove rođendanske poruke i slike koje joj šalje. Uprkos svemu, Aleksandar ne odustaje – on i dalje govori svima da ima sestru i brata i nada se da će jednog dana oni pokazati bar malo ljubavi.

Ljiljana – majka po srcu

Razlog zbog kog Ljiljanu nazivamo pravom majkom Aleksandru jeste njena nesebična briga. Ona je ta koja je preuzela potpunu odgovornost kada niko drugi nije hteo. Svakodnevno se stara o njegovim potrebama, organizuje mu život, brine o njegovom zdravlju, hrani i sigurnosti.

Njihova povezanost ogleda se i u sitnicama:

• Aleksandar je zove čim zna da treba da izađe iz autobusa, samo da bi joj pomogao da ponese stvari.

• Kada Ljiljana ode kod lekara, on ne može da miruje dok ne proveri da li je dobro.

• Ako ona plane ili se iznervira, on ume da je razoruža rečima: „Nemoj da me grdiš, ja sam dobar, sve radim“.

Takvi trenuci svedoče o dubokoj emocionalnoj povezanosti, gde Ljiljana zaista živi u ulozi majke, i to ne formalno, već suštinski.

Život u Krčmarima

Njih dvoje danas žive u mestu Krčmare kod Divčibara. Aleksandar je nasledio kuću i imanje nakon smrti oca, a Ljiljana nema nikakva zakonska prava na imovinu jer nisu bili u braku. Ipak, to joj nije važno – ona se bori da Aleksandru život bude ispunjen.

Njihov svakodnevni život obogaćen je domaćim životinjama koje gaje: ovce, morke, koze, pilići. Aleksandar ima posebnu vezu sa njima. Vodi ih na ispašu, priča im, a životinje ga prate i slušaju kao da razumeju svaku reč. Ta jednostavna, ali duboka povezanost sa prirodom daje mu osećaj mira i svrhe.

Finansijska situacija

Nakon smrti oca, Aleksandar prima porodičnu penziju, kao i nadoknadu za tuđu negu, jer je proglašen trajno nesposobnim za rad sa više od 70% telesnog oštećenja. Ljiljana, s druge strane, radi u restoranu na Divčibarama. Svakog dana, posle posla, donosi kvalitetne obroke kući za Aleksandra.

Njihov život nije luksuzan, ali Ljiljana se trudi da Aleksandar ima sve što mu je potrebno. Najvažnije je da se on oseća voljenim i zaštićenim.

Ljubav prema ljudima i životu

Ono što posebno izdvaja Aleksandra jeste njegova nenadmašna osećajnost. On ne gaji ni trunku gneva prema majci, bratu ili sestri koji su ga odbacili. Naprotiv, njegova priroda je da voli. Grli snažno i iskreno, vezuje se za ljude koje upozna i u svima vidi prijatelje.

Za doktora koji ga je operisao od katarakte naziva „mojim drugom“. Isto tako, vozače autobusa doživljava kao svoje poznanike. On pokazuje da se prava toplina i čovečnost ne mere formalnim vezama, već iskrenim emocijama.

Ljiljanina porodica – njegova prava porodica

Za razliku od biološke majke i polubraće i sestara, Ljiljanina porodica ga je uvek prihvatila. Ljiljanina majka, sestra i njihova deca prema njemu gaje duboku ljubav. On ih doživljava kao najbliže rođake. Deca iz Ljiljanine porodice ga zovu ujakom, a on njih sestrićima i sestričinama.

Njihova povezanost toliko je snažna da i u svakodnevnim situacijama Aleksandar pokazuje koliko mu znače. Na primer, kada štuca, ume da kaže: „Evo, pominje me Jakov“, misleći na jednog od sestrića. To pokazuje koliko ga raduje pomisao da ga neko voli i misli na njega.

Ljubav jača od svega

Iako je kroz život prošao kroz mnoge teške trenutke – od napuštanja, izolacije i bolesti – Aleksandar nikada nije prestao da voli. Njegovo srce, puno nežnosti, ostalo je otvoreno za ljude i prirodu. Ljiljana je u svemu tome stub njegove sigurnosti, žena koja je dokazala da krvno srodstvo nije presudno za to da budete prava porodica.

Priča o Ljiljani i Aleksandru nije samo emotivna porodična saga – to je životna lekcija o tome šta znači biti čovek. Majka nije uvek ona koja dete rodi, već ona koja ga voli, podiže i štiti, čak i kada to nije njena obaveza.

Aleksandar, sa svim svojim izazovima i životnim bolima, pokazuje neverovatnu snagu ljubavi i oproštaja. Njegova sposobnost da i dalje želi kontakt sa majkom i sestrom, uprkos odbacivanju, govori o čistoti njegovog srca.

Na kraju, ova priča nas uči:

• da prava porodica ne mora biti biološka, već ona koja stoji uz nas u najtežim trenucima,

• da ljubav ne poznaje granice ni formalnosti,

• da čak i oni koje društvo često potcenjuje mogu biti učitelji ljudskosti.

Ono što Ljiljana i Aleksandar dele jeste priča o hrabrosti, požrtvovanju i ljubavi koja ruši sve barijere. Njih dvoje žive skromno, ali bogatstvo njihove duše i međusobne povezanosti veće je od bilo kakvog materijalnog dobra.