“Majka me je OSTAVILA KAO BEBU ispred javnog WC-a. Našao sam je posle 58 godina, a zbog onoga što je tad rekla JOŠ NE MOGU DA SE OPORAVIM”

Potraga za istinom – više od pitanja, dublje od odgovora

Neki ljudi svoju životnu priču počinju s nežnim zagrljajem roditelja, prvi osmeh upućen majci ili spokojnu tišinu roditeljskog doma. Međutim, za neke druge, život počinje prazninom, pitanjima bez odgovora i tišinom koju niko ne zna da objasni. To nije početak koji bi iko poželeo, ali za Sajmona Proteroa, upravo je to bila njegova stvarnost – napušten kao novorođenče, bez imena, bez identiteta, bez ičijeg glasa koji bi mu šapnuo da nije sam.

Ova priča nije samo o gubitku i potrazi za biološkom porodicom. Ona je priča o istrajnosti, ljudskoj snazi i neugasloj želji da se pronađe smisao, čak i kada odgovori ostaju izvan domašaja. Sajmonovo „Zašto?“ nije samo jedno pitanje – to je refleksija svih rana koje nisu vidljive, ali koje ostaju duboko urezane u duši.

Detinjstvo započeto tišinom

Godina je bila 1966. kada je u jednom malom velškom selu pronađena beba, ostavljena bez ijednog traga o tome ko je i odakle dolazi. Ispred toaleta Doma za nezbrinutu decu, ta beba je ostavljena bez čak i najosnovnijih stvari – bez ćebeta, bez cedulje, bez ikakve poruke. Samo tiho, krhko telo, ostavljeno na milost i nemilost sudbine. Ta beba bio je Sajmon.

Medicinsko osoblje ga je odmah preuzelo i smešten je u bolnicu na hitnu negu. Bio je, doslovno, dete bez prošlosti. Nije imao ime. Nije imao porodicu. Ali imao je šansu – i to zahvaljujući ljudima koji su odlučili da mu pruže dom.

Ljubav usvojitelja – novi početak

Sajmonovu tužnu priču promenio je par velikog srca koji ga je usvojio i odveo u selo nedaleko od mesta gde je pronađen. Tamo je odrastao okružen ljubavlju, razumevanjem i toplinom. Njegovi usvojitelji nisu bili samo ljudi koji su ga odgajili – oni su postali njegovi istinski roditelji, u svakom smislu te reči.

Kada je napunio devet godina, roditelji su, uz pomoć psihologa, odlučili da mu saopšte istinu o njegovom poreklu. Pokušali su to učiniti pažljivo, birajući blage reči, ali takve informacije, bez obzira na način, ostavljaju dubok trag. Tada se u dečaku probudila jedna misao – pitanje koje će ga progoniti narednih decenija: „Zašto su me ostavili?“

Godine tišine i pitanje koje ne jenjava

Tokom adolescencije i rane mladosti, Sajmon nije imao mnogo tragova koji bi mu pomogli u potrazi. Ne znaš ni odakle da počneš kada ne znaš ništa, govorio je. Čuvao je svoje misli za sebe, ali je u sebi svakodnevno razmišljao o danu kada će se suočiti s istinom.

U međuvremenu, upoznao je Helen, ženu koja mu je postala životni saputnik i oslonac. Njena ljubav i razumevanje bile su ono što mu je dalo snagu da ne zaboravi svoju potragu, čak i kada nije imao ništa osim pitanja.

Nažalost, Helen je preminula. Njena smrt ostavila je prazninu, ali je dodatno pojačala njegovu odlučnost da nastavi tamo gde su zajedno stali.

Prvi trag – televizijska emisija kao prekretnica

Sajmon se prijavio u jednu televizijsku emisiju koja pomaže ljudima da pronađu izgubljene članove porodice. Bio je to čin nade, ali i očajnički pokušaj da konačno odgovori na pitanje koje mu odzvanja u duši.

Iako nije znao ni gde je tačno rođen, ni kako se zvala njegova majka, emisija je, uz pomoć DNK tehnologije i istraživačkog tima, uspela da dođe do šokantnog otkrića – pronađena je biološka porodica.

Bliže istini, ali dalje od majke

Kada je napokon došao trenutak istine, Sajmon je saznao da je njegova biološka majka još uvek živa. Međutim, umesto toplog zagrljaja i razjašnjenja misterije, dočekala ga je hladna distanca. Majka je odbila da ga upozna. Tvrdila je da se ne seća tog perioda, da je zabrinuta zbog mogućih zakonskih posledica i da ne želi da otvara tu priču.

Za Sajmona, koji je decenijama sanjao o tom susretu, bio je to još jedan udarac sudbine. I opet, isto pitanje – „Zašto?“ – ostalo je bez odgovora.

Tračak nade – porodica koja želi da ga upozna

Ipak, u toj mračnoj epizodi pojavio se zrno svetlosti. Neki članovi šire porodice, rođaci sa majčine strane, pokazali su spremnost da ga upoznaju. Zahvaljujući njima, Sajmon je po prvi put video svoju fotografiju kao beba, sačuvanu u starom novinskom članku iz 1966. godine.

Taj trenutak bio je pun emocija. Nisu to bile samo suze tuge, već i suze spoznaje – da ipak nije bio potpuno zaboravljen.

 Možda nikada neće saznati – ali nikada neće prestati da pita

Danas, Sajmon Protero i dalje nosi iste snove, istu bol, ali i istu nadu. Njegova potraga traje čitav život, ali ga nikada nije slomila. Naprotiv, iz bola je izgradio snagu, iz praznine je crpeo volju, a iz svakog odbijanja pronašao još jednu priliku da raste.

Za njega, njegovi usvojitelji su njegovi pravi roditelji. Oni su mu pružili:

• Ljubav i stabilnost

• Vrednosti i obrazovanje

• Priliku da voli i bude voljen

Ali jedno pitanje nikada ne nestaje iz njegovih misli: „Zašto me je ostavila?“. Ne iz osvete, ne iz ljutnje, već iz ljudske potrebe da se razume sopstveno poreklo. Pitanje koje može trajati ceo život, ali i pitanje koje, bez obzira na sve, definiše njegovu ljudskost.