Zaboravljena devojčica iz kokošinjca: Priča o nemaru, tišini i pokušaju isceljenja

U istoriji savremenog društva, povremeno se pojavi priča koja razotkriva mračne slojeve ljudske prirode, zanemarivanja i institucionalnog kolapsa. Jedna od tih priča je sudbina Marije Isabel, portugalske devojčice koja je provela čitavu deceniju detinjstva – ne među ljudima, već među kokoškama. Ova priča nije samo šokantan primer porodičnog nasilja i društvene indiferentnosti, već i upozorenje o posledicama zanemarivanja onih najranjivijih među nama.

Marijin život je krenuo u najtežem mogućem pravcu već od samog početka. Njena majka, obolela od meningitisa i psihičkih poremećaja, nikada nije uspela da prihvati dete kao svoje. Umesto zaštite, ljubavi i topline doma, Marija je završila među peradi, prepuštena elementima i vlastitom snalaženju. Ostatak porodice, koji je mogao intervenisati, ostao je nijem. Nisu pokušali da je izvuku iz pakla u kojem je živela. Umesto toga – ćutali su.

Decenija bez djetinjstva

Od svoje najranije do desete godine, Marija Isabel je živela u potpunoj izolaciji. Bez igre, obrazovanja, razgovora ili dodira sa drugim ljudskim bićem, njeno detinjstvo je bilo lišeno svih osnovnih elemenata koji formiraju ličnost jednog deteta.

• Spavala je na zemlji, bez posteljine ili jastuka.

• Hranila se otpacima, koje bi pronašla u blizini kokošinjca.

• Umesto da čuje nežne reči ili dečje smehove, jedini zvuci koji su je pratili bili su – kokodakanje i kljucanje peradi.

U međuvremenu, njena braća su vodila potpuno drugačiji život: pohađali su školu, imali pristup toplim obrocima i živeli u sigurnosti doma. Ova očigledna nepravda nije prošla nezapaženo – barem ne među onima koji su imali oči da vide. Ipak, niko nije reagovao.

Selo koje je ćutalo

Prva osoba koja je pokušala da reaguje bila je tetka male Marije. Ona je, zabrinuta za sudbinu devojčice, kontaktirala lekare. Međutim, iako su zdravstveni radnici obišli dete i potvrdili da je situacija kritična, odlučili su da je ne zadrže u bolnici. Nisu preduzeli nikakvu pravnu ni medicinsku meru da je zaštite. Tetka, ostavljena bez podrške institucija, bila je prinuđena da je vrati – tamo gde dete nikada nije smelo ni da bude.

Ova ravnodušnost, kako su kasnije istakli strani novinari, imala je svoje korene u lokalnom mentalitetu. Ljudi su smatrali da je nepristojno mešati se u tuđe porodične odnose, čak i kada su jasno uočavali nasilje i zlostavljanje. Kolektivna tišina tako je postala saučesnik zločina koji je trajao deset godina.

Prvi tračak nade

Sudbina Marije Isabel počela je da se menja tek 1980. godine, kada je jedna empatična medicinska sestra, Marija Bijao, čula za užasne uslove u kojima dete živi. Nije čekala nikakvu potvrdu ni dozvolu – otišla je lično na lice mesta, pronašla devojčicu u kokošinjcu i povela je kući. U tom trenutku, majka nije pokazala nikakav otpor, što je dodatno potvrdilo njeno neprihvatanje deteta.

Iako je Bijao učinila sve što je mogla, brzo je shvatila da je situacija mnogo ozbiljnija nego što je izgledala. Devojčica je bila toliko traumatizovana da je svaki pokušaj komunikacije bio bezuspešan. Medicinska sestra se tada obratila novinarima, i to je bio trenutak kada je Portugal, a zatim i ceo svet, saznao za “devojčicu iz kokošinjca”.

Reakcija javnosti i prvi pokušaji rehabilitacije

Vest je eksplodirala u medijima. Naslovne strane bile su ispunjene fotografijama i svedočenjima o životu devojčice koja je preživela deset godina u uslovima koji se ne bi smeli desiti ni životinji, a kamoli čoveku. Javnost je bila šokirana, a posebno se istakla tadašnja prva dama Portugala, Manuela Eanes, koja je reagovala bez odlaganja.

Zahvaljujući njenoj inicijativi, Marija je upućena u najbolji rehabilitacioni centar u državi. Međutim, ono što su lekari tamo otkrili bilo je poražavajuće:

• Marija nije govorila.

• Nije umela da plače.

• Njeni pokreti su bili neprirodni – hodala je sitnim koracima i mahala rukama poput krila kokoške.

• Mentalni razvoj bio joj je na nivou dvogodišnjeg deteta.

Tokom godina provedenih među peradi, izgubila je svaku vezu sa ljudskim svetom. Njen um nije razvijao govor, empatiju, logiku – sve ono što čini čoveka. Umesto toga, razvijeni su instinktivni obrasci ponašanja, oblikovani ne brigom, već čistim preživljavanjem.

Napredak i granice oporavka

U godinama koje su usledile, tim stručnjaka pokušao je da joj pomogne da uspostavi osnovne ljudske funkcije i oblike komunikacije. Nisu uspeli da joj povrate govor, ali su zabeleženi određeni uspesi:

• Naučila je da sedi za stolom.

• Mogla je da izrazi želje i emocije putem gestikulacije.

• Počela je da koristi znakovni jezik kao sredstvo komunikacije.

Ipak, uprkos napretku, ponašanja stečena tokom prvih deset godina života nikada nisu u potpunosti nestala. Povremeno je i dalje kokodakala, hodala kao da je još uvek u kokošinjcu i ponašala se kao biće koje nikada nije imalo priliku da bude dete.

Diskretna zaštita u odraslom dobu

Nakon što su mediji ispratili prve godine njenog oporavka, porodica i skrbnici odlučili su da zaštite njen identitet. Više nije bilo javnih izveštaja, fotografija niti zvaničnih objava. Tokom 25 godina, Marija Isabel je nestala iz očiju javnosti. Njeni staratelji danas vode računa da je mediji ne uznemiravaju, štiteći njenu privatnost i dostojanstvo.

Priča o Mariji Isabel nije samo tragičan slučaj zlostavljanja, već i ogledalo društva. Pokazuje koliko duboko može ići zanemarivanje kada se kombinuju:

• porodični nemar,

• institucionalna neodgovornost,

• i kultura ćutanja.

Marijina sudbina bila je proizvod ćutanja koje traje, čak i kada je istina pred očima svih. Ipak, uprkos svemu što je prošla, pronašla je ljude koji su joj pružili šansu za novi početak – koliko god skroman on bio.

U današnjem svetu, gde su informacije dostupne na jedan klik, važno je ne zaboraviti priče poput ove. One nas podsećaju da empatija, reakcija i odgovornost moraju biti osnovne vrednosti svakog društva. Neka Marijina tišina bude podsetnik na to da deca ne bi smela da uče da kokodaču – već da govore, sanjaju i vole.