Tragična nesreća dogodila se danas u naselju Hodžići kod Doboja, gdje je mlađi muškarac stradao u obiljež
U selu Hodžići kod Doboja, tragedija je još jednom pokazala koliko opasnost od minskih polja i dalje vreba, čak tri decenije nakon završetka rata. Današnja vest o smrti devetnaestogodišnjeg Mehmeda Hasanamidžića duboko je potresla lokalnu zajednicu, ali i sve one koji su saosećali sa njegovom porodicom i sudbinom.
U trenutku kada je pokušao da vrati koze koje su zalutale u minirano područje, jedan korak bio je dovoljan da ugasi mlad život. Ova nesreća ne govori samo o kobnom trenutku, već i o težini života porodice Hasanamidžić, o ranama koje društvo nije uspelo da izleči, i o deci koja ni kriva ni dužna postaju žrtve nečega što se dogodilo pre njihovog rođenja.
Okolnosti nesreće
Prema podacima Policijske uprave Doboj, nesreća je prijavljena u 17:50 sati. Na lice mesta izašao je dežurni tužilac koji je rukovodio uviđajem.
Nesreća se desila kada je Mehmed ušao u obilježeno minsko polje. Njegov cilj bio je jednostavan i ljudski: da povrati koze koje su odlutale. Međutim, taj čin odgovornosti i brige za domaćinstvo pretvorio se u trenutak tragedije.
Ono što ovu priču čini još težom jeste činjenica da se radi o mladiću od svega devetnaest godina, koji je tek zakoračio u život odraslog čoveka.
Glas njegove nastavnice
Posebno emotivnu notu ovoj tragediji dala je Senada Džanić, njegova bivša nastavnica, koja se putem javne poruke oprostila od svog učenika. Njene reči nisu bile samo oproštaj, već i svedočanstvo o životu Mehmeda, njegovoj skromnosti i snovima koje nije dočekao da ostvari.
Ona je napisala:
-
da je Mehmed bio dete siromaštva, odrastao u uslovima koje mnogi ljudi ne mogu ni zamisliti,
-
da je uprkos tome bio pun poštovanja i zahvalnosti,
-
da je bio skroman, miran i tih, ali uvek sa osmehom, kako u detinjstvu, tako i kasnije.
Njena poruka je otkrila i da je više puta pomagala Mehmedovoj majci Feridi i njegovoj porodici, ali da sada oseća krivicu što nije mogla učiniti više. To osećanje, kako je napisala, sada je prati i naglašava težinu gubitka.
Nedosanjani snovi
Poseban deo njenog oproštaja odnosi se na Mehmedovu želju. On je sanjao da jednog dana ima svoju sobu – skromnu, jednostavnu, ali samo svoju. Nažalost, ta želja ostala je neostvarena.
Ova rečenica para srce jer pokazuje koliko su male bile njegove želje i koliko je malo tražio od života. U svetu gde se mnogi bore za luksuz, Mehmed je želeo samo prostor koji bi mogao nazvati svojim.
Apel kroz bol
Senada Džanić je u svom oproštaju napisala i nešto što odjekuje kao opomena čitavom društvu:
-
„Niko, a pogotovo deca, ne bi smeli umirati zbog ratova koji su prošli, a još uvek ostavljaju posledice.“
Njene reči podsećaju da opasnost od mina nije problem samo u Bosni i Hercegovini, već i u mnogim drugim postkonfliktnim društvima. Ovakve tragedije pokazuju koliko je važno sistematski i uporno raditi na uklanjanju zaostalih mina i stvaranju bezbednog prostora za buduće generacije.
Uloga nastavnice – osećaj krivice i ljubavi
U njenom oproštaju vidi se i duboka emocionalna veza koju je imala sa Mehmedom. Ona ga nije gledala samo kao učenika, već kao dete koje je u srcu nosila i nakon školskih dana.
-
„Zauvijek će ostati u mom srcu, moje drago dijete“, napisala je.
-
Dodala je da ga voli i da veruje da je on to znao, što joj sada daje jedinu utehu.
Ove reči pokazuju kako uloge učitelja i nastavnika u životima dece nisu samo profesionalne. U zajednicama koje se bore sa siromaštvom i teškim okolnostima, učitelji postaju i podrška, i prijatelji, i zaštitnici.
Poruka tuge, ali i nade
U završnim rečima svog oproštaja, Senada je Mehmedu poželela večnu nagradu i mir na nekom boljem mestu, uz molitvu da ga Bog nagradi mestom u Džennetu.
Time je poslala i poruku nade: da život, ma koliko kratak i težak bio, ima smisla i da ga čeka bolji svet gde neće biti patnje.
Tragedija koja se dogodila u Hodžićima nije samo gubitak jednog mladića. Ona je simbol šire društvene nepravde – činjenice da i danas, trideset godina nakon rata, mladi gube živote zbog mina koje su ostale iza sukoba.
Priča o Mehmedu Hasanamidžiću nosi snažne poruke:
-
da ratne posledice i dalje ubijaju,
-
da porodice poput njegove i dalje žive u siromaštvu i nesigurnosti,
-
da mladi ljudi zaslužuju priliku da ostvare snove, a ne da ih gube zbog tragedija koje se mogle sprečiti.
Šta ova tragedija poručuje društvu?
-
Potrebno je ubrzati proces deminiranja – svaka godina čekanja znači novi rizik.
-
Potrebna je veća socijalna podrška porodicama koje žive u siromaštvu i na marginama društva.
-
Učitelji i nastavnici imaju ogromnu ulogu u podršci deci, posebno onoj koja odrastaju u teškim uslovima.
-
Kultura sećanja mora postati kultura prevencije – da nove generacije ne trpe posledice prošlih ratova.
Smrt mladog Mehmeda, njegov nedosanjani san o jednoj skromnoj sobi i reči njegove nastavnice ostaju urezani kao opomena i obaveza. Da nijedno dete više ne bi trebalo da pati niti da strada zbog mina i siromaštva.
enom minskom polju, potvrđeno je iz Policijske uprave Doboj.
