Glas naroda, srce majke
Edin Dervišhalidović, poznat svima kao Dino Merlin, rođen je 12. septembra 1962. godine u Sarajevu. Danas je jedan od najprepoznatljivijih i najvoljenijih muzičara u regionu, ali njegov put do uspeha nije bio ni lak, ni jednostavan. Na tom putu, kako sam često ističe, ključnu ulogu imala je njegova majka – snažna i posvećena žena čija je vera, odricanje i ljubav duboko oblikovala njegov karakter.
Majka – stub Edinovog sveta
Odgojen bez očinske figure, Edin je rano naučio šta znači osloniti se samo na jednog roditelja. Njegova majka, koja je preuzela i ulogu oca, bila mu je i svetionik i zaklon. Nesebična do kraja, često bi posuđivala novac kako bi pomogla onima kojima je bilo teže nego njima. Ta humana skromnost ostavila je neizbrisiv trag u njegovom srcu.
Njena snaga nije bila samo u materijalnoj borbi, već i u moralnim temeljima koje je sinu prenela. Bila je bula, vjerska službenica, i time možda i razlog zbog kog se u javnosti godinama provlačila tvrdnja da je Dino pohađao medresu. U intervjuu za časopis Nedeljnik, Merlin je to negirao, uz mudru opasku:
„Ne znam zašto bi se vjera i umjetnost isključivale. Zar nisu i jedno i drugo izraz duha?“
Ova rečenica, istovremeno jednostavna i duboka, svedoči o njegovoj unutrašnjoj filozofiji – da umetnost i vera mogu da koegzistiraju, ako dolaze iz čistog i iskrenog izvora.
Umjetnik protiv vremena
U mladosti, Dino je poželeo da postane muzičar – odluka koja nije naišla na odobravanje njegove majke. Kao i mnogi roditelji tog vremena, san o stabilnom, poštovanom životu bio je za nju sinonim za „pravu“ profesiju – inženjera, profesora, lekara. Umjetnost je, po njenom viđenju, bila nesigurna teritorija.
Ipak, Edin nije odustajao.
U pesmi „U sredini“, evocira trenutak kada je svojoj majci saopštio taj životni izbor. Iako ga nije odmah prihvatila, nikada ga nije ni zaustavila – samo je brinula. Najlepši prikaz tog generacijskog sudara dolazi kroz jednu anegdotu iz njihove kuće:
Tokom jednog Bajrama, u goste su došli Zdravko Čolić i Goran Bregović. Edin je bio ushićen, ponosan. Njegova majka, međutim, ostala je suzdržana. Kad joj ih je predstavio, samo je kratko rekla:
„Đavoli, kao i ti.“
Danas, ta rečenica se pamti s osmehom i nežnošću. Iza nje nije stajala osuda – već zabrinutost. Bila je to reč majke koja je želela sigurnost, a dobila umetnika.
Porodica kao svetinja
Upravo zato danas Dino Merlin vlastitu porodicu čuva kao svetinju. Svestan koliko je teško odrastati bez jednog roditelja, on daje sve od sebe da njegovoj deci nikada ne zafale ljubav, stabilnost i sigurnost.
U intervjuima, često podseća na važnost korena:
„U životu je važno znati kome duguješ, i ne zaboraviti one koji su ti, kad nisi imao ništa, dali sve.“
Kroz pesme, nastupe i javne istupe, jasno se vidi da porodične vrednosti, vera u ljubav i posvećenost radu ostaju srž njegove umetnosti.
Simbol istrajnosti
Dino Merlin je danas mnogo više od pevača. On je simbol autentičnosti, upornosti i otpora vremenu koje često zaboravlja zahvalnost. Njegova muzika govori o ljubavi, boli, pomirenju i nadi – univerzalnim temama koje svi razumemo jer dolaze iz stvarnog, ličnog iskustva.
A možda je najveća snaga ovog umetnika upravo u tome što nikada nije zaboravio ko je, odakle je došao i kome duguje ono što je postao.
