Milan iz Beograda je ostavljen kao beba, u liftu ga je pronašao policajac: Godinama kasnije reči jedne vidovnjakinje mu “pokidale”

Rođenje u tišini lifta

U središtu jedne obične beogradske večeri, u zgradi smeštenoj u Ulici Narodnog fronta, započeo je život koji će kasnije prerasti u neobičnu i duboko emotivnu priču. Tamo, pod oštrim svetlom lifta, nepoznato novorođenče ostavljeno bez ikakvih tragova porekla pronađeno je zahvaljujući budnosti jednog stanara. Taj trenutak nije označio kraj, već početak jedne borbe, životnog putovanja koje će obeležiti potraga za identitetom, pripadanjem i tiha nada u odgovore.

Ovaj napušteni dečak, koji u tom času nije imao ni ime ni datum rođenja, dobio je privremeno ime Ilija, po milicioneru koji je učestvovao u njegovom spasavanju. Datum rođenja je izabran simbolično – 1. april, što će kasnije u njegovom životu dobiti skoro filozofsko značenje. Kako je i sam rekao, njegov život zaista deluje kao jedna duga šala sudbine – “aprililili”.

Usvajanje, odrastanje i traženje sebe

Nakon što su nadležni smestili dečaka u dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, njegova sudbina se preokrenula. Ubrzo ga je usvojila porodica iz Niša – Svetlana i Aleksandar Popović. Oni mu nisu samo promenili ime u Milan, već su mu pružili ono što mu je najviše nedostajalo – ljubav, sigurnost i dom.

Tokom školovanja, Milan se suočavao sa podsmehom i diskriminacijom jer je bio usvojen. Međutim, to nije slomilo njegov duh. Naprotiv – ta iskustva su ga očvrsnula. Naučio je kako da se nosi sa svetom, kako da bude samostalan i da ne odustaje.

Sledi ključna faza njegovog razvoja:

• Završava školu uprkos životnim izazovima

• Služi vojsku u jednom od najtežih perioda u novijoj istoriji Srbije – tokom konflikta na Kosovu i Metohiji

• Upisuje fakultet, ali i dalje oseća unutrašnju prazninu

Milan je uvek nosio sa sobom neku neobjašnjivu otuđenost, osećaj da mu deo identiteta nedostaje. To ga navodi na sledeći korak – odlazak iz Srbije i potragu za sobom negde drugo.

Sa samo 25 maraka u džepu, Milan napušta zemlju. Njegov put vodi kroz:

1. Grčku

2. Italiju

3. Švajcarsku

4. Na kraju – Španiju

U Španiji pronalazi svoj novi život. Sa suprugom Ivanom, poreklom iz Smedereva, stvara porodicu. Imaju dva sina – Aleksandra i Konstantina – i Milan sada preuzima novu, najvažniju ulogu: ulogu oca koji pruža stabilnost koju sam nije imao u detinjstvu.

Traganje za istinom: Povratak korenima

Uprkos ispunjenom porodičnom životu, Milan nije mogao da ignoriše pitanje koje mu je neprekidno tinjalo u mislima – ko sam ja uistinu? Kada se rodilo njegovo prvo dete, njegova usvojena majka ga je podstakla da započne potragu za biološkom porodicom. Iako to nije bila njena obaveza, ona je lično kontaktirala sirotište, pokazujući nesebičnu podršku i ljubav.

Nažalost, rezultati nisu pružili mnogo. Dokumenti su bili oskudni, gotovo prazni. Sve informacije počinjale su i završavale na istom mestu – liftu u Narodnog fronta.

Milan je pokušao sve što je mogao:

• Objavljivao je postove na društvenim mrežama

• Kontaktirao je numerologe, proroke i intuitivne savetnike

• Ispitavao je sve moguće scenarije

Jedan susret posebno mu se urezao u sećanje – numerologinja koja nije znala ništa o njegovoj prošlosti, rekla mu je da vidi dvoje dece i pitala: “Gde mu je brat?” Te reči su ga emotivno slomile. Iako možda nije bila tačna, ta rečenica je otvorila mogućnost postojanja još nekoga – nekog ko deli istu prošlost.

Obnavljanje kontakta sa čovekom koji mu je spasio život

Decenijama kasnije, Milan stupa u kontakt sa čovekom koji ga je 1977. pronašao ispred lifta. Njihov prvi susret bio je pun sumnji. Taj čovek, sada u godinama, mislio je da je Milan prevarant. Međutim, vremenom je razumeo istinu i poslao mu pismo u kojem se izvinio. Danas su povremeno u kontaktu – veza prošlosti i sadašnjosti ponovo je uspostavljena, iako ne savršena.

Kada je konačno zakoračio u zgradu gde je bio ostavljen kao beba, nije doživeo duboke emocije koje je očekivao. Umesto toga, osetio je samo tihu znatiželju i nešto što je nazvao ironijom života.

Zahvalnost umesto ogorčenosti

Ono što Milanovu priču čini posebnom nije samo njen sadržaj, već i njegov stav. Nema ogorčenosti, nema besa. Umesto toga, on izražava duboku zahvalnost:

“Mogla je da me abortira, a nije. Hvala joj do neba.”

Veruje da je njegova biološka majka možda bila mlada, nesnađena studentkinja, i ne traži ništa – ni objašnjenja ni susrete. Sve što želi jeste da zna da je, na neki način, sve ipak ispalo kako treba.

Novi koraci: Nauka u službi traganja

U želji da sazna više o svom poreklu, Milan je nedavno uradio DNK test preko međunarodne agencije. I dalje čeka rezultate sa nadom da će ga oni možda dovesti do:

• Brata ili sestre

• Bliže familije

• Bilo kakvog znaka da nekome ipak pripada

Rekao je:

“U inostranstvu svi imaju rodbinu, a mi – nemamo nikog. Samo želim da znam da negde postojim za nekoga.”

Prema dostupnim informacijama, savremeni genetski testovi imaju moć da razotkriju poreklo, poredbene DNK podatke i moguća rodbinska povezanost širom sveta. Za mnoge, poput Milana, to je više od nauke – to je nada u otkrivanje istinskog identiteta.

 Snaga čoveka nije u početku, već u izborima

Priča Milana Popovića nas podseća da ne biramo način na koji dolazimo na ovaj svet, ali biramo kako ćemo živeti dalje. Njegov početak je bio bez ijedne poznate osobe, bez imena, bez ičije ruke koja bi ga dočekala. Ipak, ono što se desilo nakon toga pokazuje koliko ljubav, vera i istrajnost mogu oblikovati sudbinu.

Danas, Milan je:

• Otac

• Suprug

• Sam sebi koren i oslonac

Postao je ono što mu je najviše nedostajalo: sigurno mesto nekome drugom. U svetu koji često zaboravlja na važnost pripadnosti, on je dokaz da čovek, ma koliko sam bio, može pronaći smisao i ljubav – pa čak i ako sve počne u hladnoći lifta.