Odlazak Renata (Ivice) Fišića – priča o prerano prekinutom životu

Vest o smrti Renata (Ivice) Fišića, mladića iz Bugojna koji je preminuo u svojoj tek tridesetoj godini života, pogodila je ne samo njegovu porodicu već i čitavu lokalnu zajednicu. Kada neko tako mlad i životom ispunjen napusti ovaj svet, bol i osećaj gubitka deluju još intenzivnije. Renato je bio poznat po svojoj vedrini, otvorenom srcu i iskrenom osmehu koji je znao da unese toplinu u svako društvo.

Njegov odlazak 2. oktobra 2025. godine usled teške bolesti ostavio je tugu, ali i sećanje koje će trajati. Dan kasnije, 3. oktobra, porodica, prijatelji i mnogi ljudi koji su ga poznavali okupili su se na groblju Prahulje kako bi mu odali poslednju počast i ispratili ga na večni počinak.

U ovom prepričavanju prisetićemo se ne samo informacija o njegovom odlasku, već ćemo osvetliti i značaj koji je imao za svoju okolinu. Osvrnućemo se na reakcije njegovih najbližih, kao i na emotivne reči njegovih učitelja i prijatelja. Cilj je da kroz ovu priču ostane zabeleženo ko je bio Renato, kakvu je ostavio ostavštinu i zašto će njegovo ime ostati upamćeno.

Renato i njegova životna priča

Rođen u porodici Fišić, Renato je od malih nogu pokazivao vedar duh i spremnost da usreći druge. Njegovi roditelji, Vesna i Ivica, uvek su isticali da je bio dete koje je unosilo radost u njihov dom. Brat Robert često je govorio da je Renato bio osoba koja je znala kako da uteši, ali i da razveseli onda kada je to najviše trebalo.

Tokom školovanja, njegovi profesori i učitelji prepoznali su u njemu mladića koji je imao poseban odnos prema ljudima. Jedan od njih ga je opisao kao učenika „nježnog lica, spremnog na šalu i smeh, ali i vrednog i odgovornog“. Upravo ta kombinacija dobrote i veselosti učinila je da ga mnogi zavole i da ostane u njihovim srcima zauvek.

Život mu je, nažalost, bio prekratak, ali ono što je ostavio iza sebe predstavlja snažan trag u sećanjima svih koji su ga poznavali.

Dan oproštaja

Dana 3. oktobra 2025. godine, na groblju Prahulje održan je njegov poslednji ispraćaj. Okupljanje je počelo u 13 časova kada je njegovo telo bilo izloženo u mrtvačnici, a veliki broj ljudi došao je da mu oda počast. Atmosfera je bila prožeta tugom, tišinom i setom, ali i poštovanjem.

U 15 časova počeo je ukop, a prisustvo velikog broja ljudi pokazalo je koliko je Renato bio voljen. Njegova porodica, prijatelji, rodbina i poznanici stajali su zajedno, deleći bol i sećanja. Takvi trenuci svedoče da čovek živi sve dok ga drugi pamte i čuvaju u srcu.

Porodica u bolu

Ožalošćeni zbog gubitka ostali su mnogi članovi porodice. Renato je bio sin, brat, unuk, nećak i ujedno prijatelj svima njima. Njegovi najbliži su:

• Majka Vesna i otac Ivica, koji su izgubili sina u najosetljivijim godinama.

• Brat Robert, čija će svakodnevica od sada nositi prazninu.

• Devojka Martina i njena porodica, koji su s njim planirali zajedničku budućnost.

• Nevesta Jelena i bratići Petar i Pavle, koji su u njemu imali oslonac i uzor.

• Baka Zdenka, kao i stric Miroslav i strina Zenajada.

• Ujak Ivan, tetke Snježana i Vlatka sa svojim porodicama, kao i brojna šira rodbina.

Svako od njih izgubio je deo sebe u trenutku kada je Renato preminuo. Za mnoge je bio simbol nade, a sada je ostao simbol sećanja.

Reči učitelja

Posebno dirljive bile su reči jednog od njegovih učitelja:

„Dragi moji učenici, jedan od vas, uvek veseli i nasmejani Renato, otišao je prerano. Tako mi je žao i pamtiću ga ovakvog – nežnog lica, spremnog na šalu i smeh. Neka te čuvaju nebeski anđeli.“

Ova poruka oslikava način na koji je Renato ostavio utisak na sve koji su ga poznavali u mladosti. Učitelji često vide ono što drugi ne primećuju – karakter i toplinu srca – a u njegovom slučaju to je bilo jasno svima.

Zajednica u suzama

Bugojno je poznato kao grad u kojem ljudi drže jedni do drugih. Kada je stigla vest o Renatovoj smrti, cela zajednica bila je pogođena. Ljudi su delili sećanja na njega, opisivali trenutke kada im je pomogao ili ih oraspoložio.

Kroz društvene mreže i lične razgovore, mnogi su isticali:

• da je Renato bio oslonac prijateljima,

• da je znao kako da ulepša i najtmurniji dan,

• da je posedovao neiscrpnu energiju i vedar duh.

Ovi komentari pokazuju da njegova smrt nije gubitak samo za porodicu, već i za čitavu zajednicu.

Uloga osmeha i dobrote

Ono što su svi posebno isticali jeste njegov osmeh. Postoji nešto posebno u ljudima čiji osmeh menja atmosferu i unosi vedrinu. Renato je bio jedan od njih. Njegova dobrota bila je iskrena, bez skrivenih namera, i zato su ga ljudi toliko voleli.

Takvi ljudi ostavljaju prazninu kada odu, ali istovremeno ostavljaju i nasleđe – primer kako treba voleti, pomagati i širiti radost.

Prerani odlazak i večna uspomena

Iako je njegov život trajao samo 30 godina, trag koji je ostavio daleko prevazilazi dužinu vremena koje mu je bilo dato. Ljudi ga se sećaju ne kao nekoga ko je otišao, već kao nekoga ko je živeo punim srcem.

Njegov prerani odlazak ostavio je:

1. Prazninu u porodici – jer niko ne može zameniti sina, brata ili unuka.

2. Tugu među prijateljima – jer je bio stub u mnogim odnosima.

3. Tišinu u zajednici – jer ljudi poput njega donose posebnu energiju koja se ne može ponoviti.

Ipak, ono što ostaje zauvek jesu uspomene. Uspomene na njegov smeh, toplinu i dobrotu postaju večna svetlost u srcima onih koji ga pamte.

Priča o Renatu (Ivici) Fišiću nije samo priča o smrti, već i o životu. Njegov odlazak podseća sve nas koliko je život nepredvidiv i koliko je važno ceniti svaki trenutak.

U trideset godina uspeo je da ostavi neizbrisiv trag: bio je sin koji je unosio radost, brat koji je pružao podršku, prijatelj koji je znao da sasluša i oraspoloži, kao i mladić koji je svoju zajednicu obasjavao toplinom.

Iako fizički više nije među nama, Renato će živeti kroz priče, sećanja i srca onih koji su ga voleli. Njegov osmeh, vedar duh i dobrota postaju deo kolektivnog pamćenja Bugojna, ali i šire.

Njegova smrt jeste gubitak, ali njegova ostavština je bogatstvo. To bogatstvo ne meri se materijalnim stvarima, već ljubavlju i uspomenama koje je ostavio.