Put kroz tamu i povratak svetlosti: Ispovest Lazara o borbi sa zavisnošću

Priče o ljudima koji su se suočili sa zavisnošću često zvuče zastrašujuće, ali su u isto vreme i duboko poučne. One nam otkrivaju koliko je lako skliznuti u ponor, ali i koliko snage čovek može pronaći u sebi kada odluči da se bori za život. Takva je i priča Lazara, glumca koji je kroz godine pakla droge prošao iskustva koja su ga gotovo uništila, da bi danas stajao kao primer da je promena moguća. Njegov put je obeležen teškim padovima, osećajem moći i iluzijom slobode, ali i bolnim suočavanjem sa posledicama koje su povredile njega i njegove najbliže.

U ovom tekstu pratićemo njegovu ispovest: od prvog dodira sa marihuanom i alkoholom, preko najopasnijeg razdoblja heroinske zavisnosti, do trenutka kada je pronašao snagu za rehabilitaciju i novu svrhu života.

Prvi koraci u svet droge

Lazarova priča počinje u tinejdžerskim godinama. Radoznalost i osećaj praznine doveli su ga do toga da prvi put posegne za marihuanom i alkoholom. U to vreme nije mogao ni da pretpostavi koliko će taj trenutak uticati na ostatak njegovog života.

Kako je sam priznao, još od druge godine srednje škole gotovo svakodnevno je bio pod uticajem nekog sredstva – od sedativa, preko piva i rakije, pa sve do marihuane. U njegovom društvu to je tada izgledalo kao nešto uobičajeno, a on je u takvim iskustvima tražio beg od realnosti i način da popuni unutrašnju prazninu.

Prelomni trenutak desio se kada je sa samo 17 godina prvi put probao heroin. U tom trenutku činilo mu se da to neće ostaviti trajne posledice. Međutim, upravo taj susret odredio je naredne dve decenije njegovog života.

Iluzija moći i pad u zavisnost

Na početku karijere, Lazar je doživeo veliki uspeh u svetu glume. Publika i kolege prepoznavali su ga kao talentovanog i perspektivnog umetnika. Spolja je sve izgledalo idealno – mladi glumac pred kojim stoji svetla budućnost.

Ali, dok su ga drugi posmatrali kao zvezdu u usponu, on je tonuo sve dublje. Nakon služenja vojnog roka i novih angažmana, heroin je postao sastavni deo njegovog svakodnevnog života. Između 24. i 37. godine, droga je bila stalno prisutna.

Lazar se priseća kako je u početku bio uveren da ima kontrolu. Rugao se onima koji su završili kao zavisnici, verujući da njemu to nikada ne može da se dogodi. U njegovom svetu, „mangup“ je bio onaj koji svako veče izlazi, lomi flaše i menja žene. Droga mu je davala privid moći, samopouzdanja i sigurnosti.

Međutim, ubrzo je shvatio da je upravo ta uverenost bila najveća zamka. Ono što je izgledalo kao sloboda i snaga zapravo je bila iluzija koja ga je udaljavala od njegove prave suštine.

Tamna strana zavisnosti

Zavisnost nije uništavala samo Lazara – ona je razarala i njegove odnose sa ljudima koje je voleo. Iako nikada nije bio diler, znao je kako da drugima pribavi opijate. Danas priznaje da ne zna u koliko je tuđih smrti indirektno učestvovao, jer je pomogao mnogima da dođu do droge.

Najbolnija sećanja vežu se za trenutke kada je povređivao najbliže. Među njima posebno se izdvaja situacija kada je sopstvenoj majci ukrao novac iz novčanika. Taj čin doživljava kao najveću sramotu u životu i prizor koji i dalje nosi pred očima.

Njegova zavisnost ga je dovela i do krajnjih granica očaja. U jednoj prilici sedeo je u sobi sa pištoljem u ruci, spreman da ubije čoveka koji mu je pretio zbog duga. U tom trenutku čak je razmišljao da bi mu zatvor možda bio spas, jer bi ga prisilio da se odvoji od heroina.

Droga ga je uvukla u paralelni univerzum – svet u kojem je verovao da je moćan i privlačan, dok je u stvarnosti gubio zdravlje, izgled i dostojanstvo. Kako sam opisuje, heroin je „đavolja rabota“ jer odvaja čoveka od njegove suštine i stvara lažnu sliku o sebi.

Prekretnica: odluka o lečenju

Ipak, došao je trenutak kada je Lazar odlučio da potraži pomoć. To je bila njegova tačka preokreta. Ušao je u rehabilitacioni centar „Duga“, gde je program trajao čak 18 meseci.

Ono što je presudno promenilo tok njegovog života bila je iznenadna i snažna promena u načinu razmišljanja. Iako bi medicina to možda nazvala psihozom, za njega je to bio trenutak buđenja. Po prvi put posle mnogo godina jasno je osetio želju da živi drugačije.

Život u centru „Duga“

Boravak u centru bio je sve samo ne lak. Program se zasnivao na strogom režimu rada i discipline. Svakog dana Lazar je imao deset sati obaveza, uključujući poslove na imanju u Temerinu.

Tu je naučio:

• značaj rada kao terapije,

• vrednost odgovornosti,

• moć međusobne podrške među ljudima u istoj borbi.

Posebno je naglašavao važnost zajedništva – jer izlazak iz centra pre vremena, vođen lažnim osećajem da je problem rešen, često je značio povratak drogi i preranu smrt.

Kroz ovakav režim Lazar je počeo da vraća ono što je droga godinama oduzimala: osećaj dostojanstva, poverenje u ljude i veru u sebe.

Novi smisao: pomaganje drugima

Nakon uspešno završenog programa, u Lazaru se probudila snažna želja da pomogne drugima. Počeo je da volontira u centru, razgovara sa novim zavisnicima i deli svoje iskustvo.

Bio je uveren da, ako je on uspeo da se izvuče iz kandži heroina, i drugi mogu pronaći svoj put. Njegova uloga bila je poput svetionika u mraku – pružao je nadu onima koji su se osećali izgubljeno.

 snaga promene i upozorenje svima

Danas, slobodan od droga, Lazar gleda na svoju prošlost ne kao na teret, već kao na iskustvo iz kojeg crpi snagu. Naučio je da ceni male stvari, da poštuje ljude i da gradi budućnost bez opijata.

Njegova ispovest je više od lične priče – ona je upozorenje svima koji veruju da su nedodirljivi. Zavisnost ne bira, pogađa bez obzira na godine, status ili profesiju. Ali isto tako, njegova priča pokazuje da je izlaz moguć, da šansa za novi početak postoji za svakoga ko iskreno želi da se izbori.

U svetu u kojem mnogi mladi ljudi i dalje veruju da je droga simbol slobode i moći, Lazarovo iskustvo stoji kao snažan dokaz da je to samo opasna iluzija. Ono što droga zaista donosi jeste gubitak – zdravlja, dostojanstva, odnosa i života. Ali, tamo gde postoji volja za promenom, može se pronaći i put ka slobodi.