Dve godine tuge koje ne prolaze
Prošle su dve godine od jedne od najpotresnijih tragedija koje su zadesile Srbiju u novijoj istoriji – masakr koji se dogodio 4. maja u selima Malo Orašje i Dubona, u okolini Mladenovca. Ovaj nemili događaj, u kojem je ubijeno devetoro mladih ljudi, a još dvanaestoro ranjeno, ostavio je duboke, neizbrisive tragove u životima porodica žrtava, kao i celokupne zajednice.
Jedna od osoba koje svakodnevno proživljavaju posledice te tragedije je Suzana Ranković, sestra jednog od nastradalih – Dalibora Todorovića. Njeno svedočenje, puno tuge i bola, oslikava težinu gubitka koji ne jenjava, već postaje deo svakodnevice.
Tuga koja traje i danas
1. Dani koji više nemaju značenje
Za Suzanu i njenu porodicu, 4. maj nije samo jedan dan u godini – to je svakodnevica. Bol koju nose sa sobom nije oslabila, već su, kako kaže, samo naučili da žive sa njom. Smrt njenog brata ostavila je prazninu koju ni vreme ne uspeva da ispuni. Svaki dan je borba s uspomenama, sećanjima i tišinom koja boli.
2. Prijatelji koji nisu zaboravili
I pored svega, postoje svetle tačke koje donose utehu. Prijatelji pokojnog Dalibora nisu ga zaboravili. Naprotiv, redovno posećuju njegov grob i održavaju kontakt s porodicom.
Suzana s ponosom i zahvalnošću ističe:
-
Svake nedelje neko dolazi na groblje.
-
Ako ne mogu tog dana, dolaze neki drugi dan.
-
Njenu kuću nikada ne zaobilaze.
“To su ljudi koje je Dalibor voleo,” kaže Suzana i dodaje koliko to znači njenima. Te posete su pokazatelj da je njen brat ostavio trag, da je bio voljen i poštovan.
3. Sobu kao da čuva duh prošlosti
Jedna od najupečatljivijih slika tuge u porodici Todorović jeste soba pokojnog Dalibora. Nijedna stvar u njoj nije pomerena. Posteljina je ista, njegova flašica sa vodom i dalje stoji na mestu. Otac ne ulazi u sobu, a majka, iako uđe ponekad, boji se da naruši miris i energiju koju soba još uvek nosi.
To mesto postalo je svetište sećanja, prostor koji čuva tragove života koji je nasilno prekinut. Miris prošlosti i osećaj prisustva pokojnika su toliko jaki da ih niko ne sme poremetiti.
4. Brutalnost zločina koja ne izlazi iz misli
Dalibor Todorović je, kako Suzana navodi, pogođen sa sedam metaka u leđa. Nije imao ni priliku da se odbrani. Taj podatak dodatno otežava bol – ne samo da je život izgubljen, već je oduzet na način koji ukazuje na nemoć, brutalnost i hladnokrvnost ubice.
Suzana kaže:
“On nije imao šansu. Samo je pao. Ne prođe nijedan dan da neko iz porodice ne ode na groblje. Televizor nije uključen već dve godine. Samo slike njega. Samo priče o njemu. Ili ćutimo, ili plačemo.”
U njenim rečima oseća se bol koja ne jenjava – tuga koja ne prestaje da raste, već postaje deo identiteta porodice.
5. Dvostruka tragedija zajednice
Masakr u selima Malo Orašje i Dubona nije pogodio samo jednu porodicu – pogodio je celu zajednicu. Tog kobnog dana životi su zauvek promenjeni ne samo onima koji su izgubili najmilije, već i celokupnom lokalnom stanovništvu. Trauma se prenosi sa jednog čoveka na drugog, bol se deli među svima.
Dve godine kasnije: obeležavanje sećanja
Na drugu godišnjicu ovog zločina, organizovano je više događaja posvećenih sećanju na žrtve:
-
Memorijalni fudbalski turnir, kao simbol zajedništva i života koji se nastavlja u znak onih koji više nisu među nama.
-
Projekcija dokumentarnog filma u Malom Orašju, koji osvetljava živote mladih koji su tragično preminuli.
-
Čitanje pesama od strane profesora i učenika, čime se daje glas emocijama koje nije lako pretočiti u reči.
Ovi događaji nisu samo formalnost – oni su pokušaj da se kolektivno izborimo s tugom, da se ne zaborave oni koji su nedužno stradali.
Bol koja se ne može izmeriti, ali ni zaboraviti
Tragedije poput one iz maja 2023. godine menjaju sve. Menjaju porodice, zajednice, pa i čitavo društvo. Uroš Blažić, čije ime više niko ne pominje bez gorčine, nije samo oduzeo živote – on je uništio budućnosti, razorio porodice i ostavio trajne ožiljke.
Suzanina priča je podsetnik da se neke rane nikada ne zatvaraju. Njena svakodnevica, ispunjena uspomenama, tugom, ali i pokušajem da se ne izgubi kontakt s onima koji su otišli, predstavlja borbu za dostojanstvo, za sećanje i za istinu.
Poruke koje ostaju
Na osnovu svega što je rečeno, važno je naglasiti nekoliko ključnih poruka:
-
Tuga ne prolazi, već se s njom uči živeti.
-
Zajednica ima moć da leči – prisustvom, podrškom, pažnjom.
-
Sećanje mora da opstane – kroz reči, dela, umetnost i okupljanje.
-
Tragedije menjaju sve, ali ne smeju da nas zaustave u težnji ka pravdi i istini.
Nekada je dovoljno podeliti tugu, doći u posetu, reći nešto lepo o pokojniku, zapaliti sveću ili odigrati fudbalski meč u njihovo ime. Jer dokle god se o njima priča – oni žive.
