Zdravko Čolić je jedna od eminentnijih ličnosti našeg regiona,oduvek je plenio i stasom i glasom a nedavno su ga mediji naveli na tanak led sa par iritantnih pitanja o konobaricama a o čemu se tačno radi saznajte u nastavku današnjeg članka.

Zdravko Čolić – Priča o mladosti, ljubavi i kafanskoj inspiraciji

Kada govorimo o muzičkoj legendi sa prostora bivše Jugoslavije, ime Zdravka Čolića neizostavno dolazi u prvi plan. Njegova karijera, koja traje više od pet decenija, nije oblikovana samo izuzetnim vokalom i neospornim talentom, već i autentičnim životnim pričama koje se prepliću s njegovim pesmama. U moru anegdota koje prate Čolićevu biografiju, izdvajaju se one koje osvetljavaju njegovu mladost ispunjenu strašću, ljubavlju i kafanskim šarmom. Jedna od takvih priča, u vezi sa pesmom „Manijači“, posebno osvetljava njegovu blisku vezu s lokalima, muzikom i – konobaricama.

Romantična veza sa sarajevskim noćnim životom

Još od ranih dana svoje karijere, Čolić je bio prisutan u živom ritmu sarajevskih kafana i diskoteka. U društvu sa Goranom Bregovićem, provodio je večeri u atmosferi koja je bila oličenje tadašnje boemske mladosti. Jedan od tih lokala ostao je upamćen ne samo po svirkama i druženjima, već i po posebnoj konobarici koja je osvojila srca gostiju.

Ta devojka, poznata među redovnim posetiocima pod imenom Mara, nije bila tek neko ko poslužuje piće – ona je postala mali simbol tog vremena. Kako je Zdravko kasnije ispričao, ljudi su dolazili u kafanu ne samo da se opuste uz muziku, već i da je vide, osmehnu joj se i možda razmene nekoliko reči. Ona je kafani davala dušu, a mladim umetnicima poput njega – inspiraciju.

Atmosfera tih dana imala je poseban šarm:

• Sviralo se uživo, uz gitaru ili klavir, često bez ikakvog plana.

• Pevalo se iz srca, ne iz obaveze.

• Napojnice su postale sredstvo zavođenja, a ne samo izraz zahvalnosti.

• Pogledi, osmesi i prve simpatije rađali su se uz pesmu i vino.

U toj živopisnoj atmosferi nastala je i pesma „Manijači“, koja je, kako je Čolić sam otkrio u intervjuu pre više od petnaest godina, direktno inspirisana tom epizodom iz njegovog života. Kroz stihove pesme, može se osetiti duh tog vremena – vreme kada su emocije bile čiste, a želja za izražavanjem iskrena.

Čolićeva duhovitost i otvorenost prema prošlosti

Zanimljivo je kako je Čolić uvek znao da odgovori na šaljive i radoznale komentare novinara s dozom duhovitosti, ali i istine. Na pitanje o njegovoj navodnoj slabosti prema konobaricama, odgovorio je uz osmeh, rekavši da nije neobično da neko voli da vidi lepu i ljubaznu konobaricu kad dođe u kafanu. Poenta je, kako kaže, u atmosferi – mnogo je prijatnije kada te neko dočeka s toplinom, nego kad naiđeš na hladnog i nezainteresovanog konobara.

U njegovom odgovoru krije se više od šale – tu je prisutna i nostalgija, i podsetnik na mladost kada su male stvari činile razliku. Pogled, pesma, reč – sve je to bilo deo komunikacije između ljudi u kafanama, mestima koja su, u to vreme, predstavljala prave društvene i kulturne centre.

Dom mladih – kolevka umetnosti i ljubavi

Jedna od važnih tačaka u Čolićevoj mladosti bio je sarajevski Dom mladih. Ovaj prostor nije bio samo mesto za nastupe, već i inkubator umetničke scene tog vremena. Ovde su prve nastupe imale brojne grupe i solo umetnici koji su kasnije obeležili muzičku i kulturnu istoriju regiona.

Za Čolića, Dom mladih predstavlja epicentar sećanja na jedno zlatno doba:

• Umetnici svih pravaca – od muzičara do glumaca – okupljali su se tu.

• Prvi koncerti, spontani nastupi, improvizovane svirke – sve je to bilo deo svakodnevice.

• Inspiracija je bila svuda, a energija koju su nosili mladi stvaratelji bila je zarazna.

Upravo tu se desila i njegova prva poznata ljubavna veza, sa mladom glumicom Jasnom Orneli Beri.

Ljubav koja ostaje u srcu

U periodu kada su oboje tek započinjali svoje karijere, Zdravko i Jasna upoznali su se i zaljubili. Iako su godinama čuvali svoju vezu daleko od očiju javnosti, Jasna je decenijama kasnije otvoreno govorila o toj vezi, otkrivajući nežnu i iskrenu stranu mladog Čolića.

Za nju, on je bio prva velika ljubav. Prisustvovala je njegovim nastupima u Domu mladih, zajedno sa drugim umetnicima koji su tada tražili svoje mesto pod suncem. Ta ljubav, kako je sama priznala, zauvek joj je ostala urezana u srcu. Bio je to period gde su umetnost i emocije bile nerazdvojive, a ljubavi iskrene i snažne.

Privatni život u zrelom dobu – mirna luka nakon burne mladosti

Vremenom, Čolić se skrasio, kako bi mnogi rekli. Sa suprugom Aleksandrom, sa kojom ima dve ćerke, izgradio je porodični život daleko od očiju javnosti. Ipak, njegova mladost, obavijena kafanskim pesmama, spontanom romantikom i boemskim susretima, zauzima posebno mesto u njegovom identitetu.

Njegov šarm, glas i iskrena emocija koju unosi u svaku pesmu, ostaju snažno urezani u kolektivno pamćenje publike iz svih krajeva bivše Jugoslavije. On nije samo izvođač – on je simbol jednog vremena, glas generacije koja je rasla uz njegove pesme, doživljavala ljubavi i tuge, i slavila život u najjednostavnijim trenucima.

Umetnik sa dušom i sećanjima

Priče poput one o konobarici Mari, pesmi „Manijači“ i njegovoj vezi sa Jasnom, nisu samo zanimljive anegdote – one su dokazi o dubini jednog umetnika. Zdravko Čolić nije izgubio kontakt sa svojim korenima, i to ga čini posebnom figurom na muzičkoj sceni.

Njegova sposobnost da prepozna lepotu u svakodnevnim trenucima, da od uspomena stvara pesme, i da i dan-danas zrači istom toplinom, razlog su zbog kog publika ostaje verna njegovom stvaralaštvu.

U svetu u kojem se često zaboravlja na prave vrednosti, Čolić podseća da umetnost počinje tamo gde emotivna iskrenost susreće iskustvo. Bilo da peva o kafanskim večerima, mladalačkim ljubavima ili večitim snovima – njegove pesme ostaju spona između prošlosti i sadašnjosti.