“NI HALIDOVA SUPRUGA NIJE DOBRO” Pjevač plakao zbog Bešlića neposredno pred smrt

Šerif se rasplakao kada je progovorio o supruzi Halida Bešlića, on je otkrio da je i Sejda jako bolesna.

Vest o smrti legendarnog pevača Halida Bešlića duboko je potresla regionalnu muzičku scenu i sve njegove obožavaoce. Njegov bogat opus, emotivne pesme i prepoznatljiva interpretacija učinili su ga jednim od najvoljenijih izvođača narodne muzike na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, ono što je posebno dirnulo javnost jesu reči njegovog bliskog prijatelja i kolege Šerifa Konjevića, koji je s velikom tugom i suzama u očima govorio ne samo o Halidu, već i o njegovoj supruzi Sejdi Bešlić, čije je zdravstveno stanje, kako je otkrio, takođe veoma teško.

Ovaj događaj, osim što je otvorio pitanje prolaznosti života i ljudske ranjivosti, pokazao je i duboku povezanost dvojice umetnika koji su decenijama delili scenu, ali i životne trenutke — i one lepe, i one bolne.
U ovom tekstu detaljno ćemo prepričati i analizirati Šerifovu ispovest, njegove emocije, sećanja, ali i poruku koju je poslao o prijateljstvu, zahvalnosti i ljudskoj bliskosti u vremenima bola.

1. Prijateljstvo izgrađeno na poverenju i poštovanju

Iz Šerifovih reči jasno se vidi da je njegov odnos s Halidom bio mnogo više od običnog poznanstva iz sveta muzike. On opisuje kako su se često čuli putem video poziva, te da su pre samo nekoliko dana pre Halidove smrti imali priliku i da se vide.

„Čuli smo se i videli pre tri, četiri dana. Često se čujemo na video poziv. Meni dobro izgleda.“

Ovaj citat svedoči o dubini njihovog odnosa. Šerif nije govorio o Halidu kao o kolegi, već kao o bliskom prijatelju, gotovo bratu. On ističe da je bio među retkima koji su poznavali i dobru i lošu stranu Halidovog života, što dodatno naglašava međusobno poverenje koje su delili.

U svetu estrade, gde su rivalstva i površni odnosi česta pojava, ovakva iskrena prijateljstva su retkost. Šerif to i sam priznaje kroz rečenicu:

„Nisam sklon da puno verujem ljudima, nije to da nekog mrzim i izbegavam. Imam ja neki svoj život, volim publiku koja me sluša.“

Ovim iskazom Konjević jasno daje do znanja da ne traži mnogo od ljudi, ali da su oni koji su zaslužili njegovo poverenje — neprocenjivo dragoceni.

2. Refleksija o životu i prolaznosti

Jedan od najupečatljivijih momenata u Šerifovom govoru jeste trenutak kada, govoreći o svom pevanju, iznosi gotovo zagonetnu misao:

„Naživeo sam se i napevao, ali verujte mi da nikad nisam bolje pevao nego sad. Da to nije nešto pred smrt?“

Ova rečenica nosi duboku egzistencijalnu refleksiju. Ona pokazuje kako umetnik, koji je čitav život posvetio muzici, i dalje oseća unutrašnju potrebu da daje sve od sebe, ali istovremeno i strah — kao da naslućuje da je svaka sledeća pesma možda njegova poslednja.

Takva iskrenost i samosvest retko se čuju u javnim nastupima umetnika.
U Šerifovim rečima ogleda se mudrost čoveka koji je spoznao krhkost života, ali i snagu umetnosti da prevaziđe smrt.

3. Zajednički trenuci na moru i Sejdino zdravstveno stanje

Najemotivniji deo njegovog kazivanja odnosi se na Halidovu suprugu Sejdu. Kada je o njoj govorio, Šerif više nije mogao da sakrije emocije — rasplakao se pred kamerama.

„Bili smo zajedno na moru dole, i svaki dan smo bili zajedno. Sad Sejda, moja duša draga… I družili smo dole, nažalost Sejda nije dobro i ona ima zdravstvenih problema.“

Ova ispovest otkriva da su Halid i Sejda poslednjih meseci provodili vreme sa Šerifom i njegovima, verovatno pokušavajući da se odmore i zaborave na brige.
Međutim, umesto odmora, realnost ih je sustigla: Sejdino zdravstveno stanje se pogoršalo, a ubrzo potom je stigla i tragedija — Halidova smrt.

Šerif opisuje kako su se zajedno kupali, družili i provodili vreme, ali da su Bešlići morali da napuste more zbog lekarskih pregleda. U njegovom glasu oseća se tuga i nemoć — svest da ništa ne može učiniti osim da se moli za njihove duše i zdravlje.

„Nažalost oni su morali da odu da obave preglede i sad eto šta je, tu je, da Bog pomogne Halidu i Sejdi.“

Ove reči odišu ljudskošću i empatijom. One su izraz istinskog prijateljstva koje traje i u trenucima bola i gubitka.

4. Emocije koje ne može sakriti

Kada se govori o javnim ličnostima, često se stiče utisak da one nose masku — da ne pokazuju slabost. Međutim, Šerif je u ovom razgovoru skinuo svaku masku. On nije skrivao suze, niti je pokušavao da bude jak pred kamerama.

Takav trenutak čiste emocije dirnuo je i publiku i novinare, jer je pokazao koliko je duboka njihova povezanost. U njegovim rečima nije bilo teatralnosti, već iskrene tuge čoveka koji je izgubio prijatelja i brine se za njegovu porodicu.

Halid i Šerif su bili više od kolega. Tokom godina su zajedno nastupali, delili pozornice i uspomene, a sada, u trenucima tuge, Konjević ostaje kao glas koji svedoči o veličini svog prijatelja i o bolu koji iza sebe ostavlja smrt jednog umetnika.

5. Značaj Halida Bešlića u muzičkom svetu

Iako se članak primarno fokusira na Šerifovu ispovest, nemoguće je govoriti o ovoj temi bez osvrta na značaj koji je Halid Bešlić imao u muzičkom svetu.
Njegove pesme, poput „Miljacke“, „Romanije“, „Ja bez tebe ne mogu da živim“ i mnogih drugih, postale su bezvremenski klasici.

Publika ga je volela zbog njegove iskrenosti, skromnosti i specifičnog glasa. Bio je pevač koji nije tražio skandale da bi opstao — njegova snaga bila je u emociji i poštenju.

Zato nije iznenađenje što su njegove kolege, poput Šerifa, toliko potresene. Gubitak Halida nije samo gubitak jednog muzičara, već i nestanak jedne epohe narodne muzike.

6. Snaga zajedništva u teškim vremenima

Iz cele priče može se izvući važna poruka o snazi prijateljstva. U vremenima kada se mnogi ljudi udaljavaju jedni od drugih, Šerif i Halid su pokazali kako prava povezanost opstaje bez obzira na slavu, godine ili karijeru.

Njihov odnos bio je primer kako umetnici mogu ostati ljudi — topli, empatični i odani.
Šerifovo svedočenje nas podseća da, koliko god uspešni bili, svi smo ranjivi pred bolešću, gubitkom i smrću.

U njegovom glasu čuje se zahvalnost što je imao priliku da bude deo Halidovog života.
To prijateljstvo postalo je simbol — ne samo za estradu, već i za obične ljude koji su kroz njihove pesme pronalazili utehu i snagu.

U trenutku kada je vest o smrti Halida Bešlića obišla region, milioni ljudi su osetili tugu. Međutim, nijedna javna izjava nije toliko duboko dotakla srca kao iskrena ispovest Šerifa Konjevića.

Njegove reči nisu bile samo sećanje na kolegu, već svedočanstvo o prijateljstvu, ljubavi i prolaznosti života. Kroz suze i setu, Šerif je podsetio javnost da su i najveće zvezde — samo ljudi, sa istim strahovima, tugama i nadama kao svi drugi.

Ovaj događaj nas uči da:

• Cenimo trenutke sa dragim ljudima, jer ne znamo koliko će trajati.

• Prijateljstvo ima veću vrednost od slave i karijere.

• Empatija i saosećanje su ono što nas čini istinski ljudima.

Kroz Šerifove suze i reči o Sejdi, čuje se i univerzalna poruka — život je kratak, ali ljubav i sećanja koje ostavimo iza sebe traju zauvek.

I zato, dok se region oprašta od velikog umetnika, u srcima mnogih odzvanja Šerifova jednostavna, ali duboka molitva:

„Da Bog pomogne Halidu i Sejdi.“

To nije samo izraz tuge — to je izraz ljubavi, poštovanja i ljudske topline koja prevazilazi smrt i vreme.