“Otac nas je napustio kad sam imala 16, rekavši da želi da postane sveštenik: 11 godina kasnije otišla sam u crkvu da saznam vredi li Bog više od porodice”

Priča o Steli počinje u trenutku koji bi za mnoge označio kraj detinjstva – kada shvati da roditeljska ljubav nije uvek bezuslovna. Sa samo šesnaest godina, suočila se s neočekivanim gubitkom, ne zato što je smrt uzela nekog bližnjeg, već zato što je njen otac izabrao da nestane iz njihovog života. Tog dana kada je, obučен u crno, izjavio da je pronašao “poziv” u Bogu, Stela nije ni slutila da će upravo te reči označiti početak praznine koja će je pratiti godinama.

Njegov odlazak nije bio praćen objašnjenjem, niti oproštajem. Samo tišina i neodgovoreni pozivi – praznina koju ni vreme nije moglo ispuniti. Njena majka je ostala sama da nosi težinu svakodnevice, radeći dva posla kako bi održala dom, dok je otac, kako su komšije pričale, Stelu nazivao “preskupom” i “teretom”. Te reči su urezale dublje ožiljke od samog njegovog odsustva.

Ali Stela nije dozvolila da taj bol oblikuje njen pad. Naprotiv, on je postao pokretač njene snage.

Put samostalnosti i snage

Nakon očeve odluke, Stela je izabrala da ne ostane zatočenik prošlosti. Napustila je rodni kraj i započela novi život u Škotskoj, zemlji maglovitih pejzaža i starih univerziteta. Tamo je završila dva master programa, izgradila karijeru i postigla ono što mnogi samo sanjaju – samostalnost i stabilnost. Ipak, bez obzira na uspehe, u dubini srca ostajalo je jedno pitanje:
“Kakav je to život koji vrijedi više od sopstvenog djeteta?”

Ona nije tražila oca iz potrebe za finansijskom pomoći, već zbog čežnje za razumevanjem. Želela je da shvati šta čoveka može navesti da napusti sve što bi trebalo da voli. Ta potraga za smislom i razumevanjem dovela ju je do neobičnog mesta – Kuće svete Monike u Klapamu, samostana u kojem su avgustinske časne sestre živele u tišini i molitvi.

Susret sa svetom vere

U manastiru, Stela je odlučila da provede nekoliko dana, želeći da razume poziv koji je njen otac koristio kao izgovor za beg. Njihova svakodnevica bila je jednostavna, ali duboko ispunjena:

• Jutarnje molitve otvarale su dan u tišini i sabranosti.

• Meditacija je dolazila kao prostor za unutrašnji mir.

• Misa je bila središte zajedništva.

• Rad u bašti i kuhinji služio je kao čin poniznosti i discipline.

Učestvujući u njihovim ritualima, Stela se pitala: da li je ovo istinska posvećenost Bogu, ili samo još jedan oblik bega od sveta? Vremenom je uvidela da je razlika suštinska – poziv ne znači odricanje od odgovornosti, već njeno preuzimanje na dubljem nivou.

Razgovori sa sestrama

Jedna od sestara, Marisa, podelila je sa Stelom svoju priču. Kao tinejdžerka, doživela je tešku nesreću koja joj je promenila život. Umesto da se povuče u sebe, pronašla je smisao u veri i odlučila da, već sa sedamnaest godina, uđe u novicijat. Njena odluka nije bila beg, već svesno odricanje u ime ljubavi i mira.

Druga, sestra Margaret, dugo se borila između očekivanja porodice i ličnog uverenja. Tek kada je prihvatila svoj poziv, pronašla je unutrašnji mir. Njena priča je pokazala Steli da se posvećenost rađa iz slobode, a ne iz obaveze.

Osluškujući njihove ispovesti, Stela je počela da prepoznaje ono što je ranije izmiicalo njenom razumevanju: poziv nije izgovor da se pobegne od života, već poziv da se živi dublje i svesnije. Njihova vera nikoga nije povredila – bila je tiha, ali iskrena.

U poređenju s njima, njen otac se činio kao neko ko je samo obukao mantiju bez razumevanja njene težine. “Kao da se jednog jutra probudio i rekao – postaću sveštenik”, zapisala je Stela, prisećajući se da je u njihovoj kući vera postojala samo povremeno, i to uglavnom za praznike.

Svetost svakodnevne ljubavi

Dani provedeni u manastiru vratili su Stelu mislima na njenu majku – ženu koja je ćutke nosila teret života. Nije govorila o žrtvi, ali ju je svakog dana živela. Radila je do iscrpljenosti, brinula o detetu i, uprkos svemu, zadržala sposobnost da voli. Nakon godina bola, pronašla je sreću uz očuha, čoveka koji je Steli pružio ono što je njen biološki otac uskratio – sigurnost i poštovanje.

Za Stelu, majčina snaga postala je prava svetost – svetost koja se ne meri mantijom, već delima ljubavi i istrajnosti. U poređenju s njom, očeva “duhovnost” delovala je prazno.

Najdublji bol stigao je kasnije – kada je majka preminula, a otac nije poslao ni reč utehe. Nije se pojavio, nije nazvao. Ni smrt nije uspela da probudi njegovu svest. Tada je Stela sebi postavila pitanje koje je odjekivalo kao moralna osuda:
“Ko je zaista sveti?”

• Onaj koji nikada ne iznevjeri, iako nikada ne traži priznanje?

• Ili onaj koji se skriva iza vere dok okreće glavu od sopstvenog deteta?

Spoznaja o istinskoj svetosti

Kroz boravak među časnim sestrama, Stela je shvatila da svetost nije titula, već odgovornost prema ljubavi. Sestre su bile verne svom putu jer su ga izabrale slobodno. Njihova vera nije povređivala druge, već ih isceljivala.

Za razliku od toga, njen otac je svoj “poziv” iskoristio da opravda odsustvo – da pobegne od života, ne da mu se približi.

Shvativši to, Stela je pronašla mir. Ne zato što je dobila sve odgovore, već zato što je razumela da nema opravdanja za napuštanje onih koje voliš. Časne sestre su živele u tišini, ali njihova dela govorila su više od reči. U njihovom svetu, posvećenost nije značila beg, već prisustvo – duboko, svesno i trajno.

Kada je napuštala manastir, Stela je nosila u sebi mešavinu smirenosti i tuge. I dalje nije znala zašto je njen otac izabrao put koji je povredio sve oko njega, ali je znala da njegova odluka ne određuje njenu vrednost.

Shvatila je da su njene godine borbe, tuge i uspeha oblikovale osobu koja se ne definiše kroz tuđe greške. Njena priča nije priča o begu, već o opstanku – o ženi koja je naučila da oprosti, ne zato što je zaboravila, već zato što je shvatila da se mir ne pronalazi u drugima, već u sebi.

U svojoj završnoj misli, Stela je zapisala:

“Svetost nije u haljini ni u tišini manastira. Ona je u rukama koje ne odustaju, u srcima koja vole i kada nemaju snage. Moj otac je možda tražio Boga, ali ja sam ga pronašla – u majci, u životu, i u sebi.”