Moć Imena: Neobična Priča Porodice Misimović iz Gradiške

 Ime kao ogledalo identiteta

U svakom društvu, bez obzira na kulturološke razlike, ime koje roditelji odaberu za svoje dete nosi posebno značenje. Ime nije samo etiketa kojom se neko zove – ono postaje temelj identiteta, društveni simbol, a neretko i politička poruka. Naročito u društvima kao što je Bosna i Hercegovina, gde su istorija, politika i porodične tradicije duboko isprepletene, davanje imena može poprimiti značenja koja prevazilaze porodične običaje.

Upravo takav slučaj predstavlja porodica Misimović iz Gradiške, čija odluka o imenima sinova nije prošla nezapaženo. Njihova trojica sinova nose imena koja su u bivšoj Jugoslaviji sinonim za različite ideološke struje: Karađorđe, Tito i Draža. Na prvi pogled, ova kombinacija zvuči kao provokacija – i upravo to ona i jeste. Iza tog izbora stoji duboka lična priča, isprepletana sa istorijskim simbolima, inatom, humorom i identitetom jedne porodice.

 Kada imena postanu političke poruke

1. Vitomir – čovek koji se nije plašio da iskaže stav

Glava porodice, Vitomir Misimović, vratio se iz Australije sa snažnim političkim i ideološkim uverenjima. Njegova lojalnost nije bila vezana za savremene tokove, već za monarhističke vrednosti i dinastiju Karađorđević. U tom svetlu treba posmatrati njegovo odlučivanje kada su u pitanju imena njegove dece.

• Prvi sin dobio je ime Karađorđe, po vođi Prvog srpskog ustanka, koji simbolizuje borbu, otpor i monarhiju.

• Drugi sin nazvan je Tito, ali ne kao izraz poštovanja prema Josipu Brozu, već iz čistog inata. Sam Vitomir je rekao: „Nije mi on bio idol. Dao sam mu to ime iz inata.“

• Treći sin dobio je ime Draža, aludirajući na Dražu Mihailovića, komandanta četničkog pokreta.

U ovom izboru nema želje da se istoriografski balansira – ovde je u pitanju lični narativ, provokacija i sarkazam utemeljen na ličnom identitetu. Imena su postala produžetak Vitomirovih stavova i način da se javno iskaže neslaganje sa dominantnim političkim narativima tog vremena.

2. Od školskih klupa do svakodnevice: život sa imenom Tito

Možda najviše pažnje u celoj priči privlači Tito Misimović, rođen 1986. godine, samo nekoliko godina nakon smrti Josipa Broza. Odrastao je sa imenom koje izaziva reakcije – od osmeha do podsmijeha, ali i znatiželje.

Jedna anegdota iz osnovne škole najbolje oslikava kako je njegovo ime delovalo u praksi. Tokom časa istorije, nastavnik je postavio pitanje: „Ko je bio Tito?“ Nastupila je tišina, a onda je jedan dečak ozbiljno podigao ruku i rekao: „Tito je moj tata!“ Ovaj događaj postao je lokalna legenda, često prepričavana s osmehom.

Iako ime nosi težinu istorijskih konotacija, Tito Misimović je kroz život naučio kako da ga prihvati i koristi u svoju korist:

• U nekim situacijama ime mu je pomoglo. Na primer, prilikom saobraćajnog prekršaja, policajac ga je pustio bez kazne kada je čuo njegovo ime. Zbunjena reakcija često se završavala osmehom ili šalom.

• Međutim, bilo je i ozbiljnih prepreka. Kada je pokušao da se upiše kao otac u crkvenim knjigama, sveštenik mu je to odbio zbog imena Tito. Morao je da se evidentira kao Tomislav, iako to ime nikada nije zaživelo u njegovoj svakodnevici.

3. Porodični život – između šale i realnosti

Danas Tito živi u Glini, radi kao varioc, vodi miran i porodičan život sa suprugom Zorom i njihovom decom. Iako ime i dalje izaziva komentare, on se s tim nosi sa dozom humora i ravnodušnosti.

Njegovi prijatelji često se šale: „Zora se udala za Tita“, na šta ona samo s osmehom odmahuje glavom. Za nju, to ime nije ništa više od jedne simpatične anegdote iz njihove svakodnevice. Ona ne vidi kontroverzu, već čoveka kog voli i s kojim deli život.

Zanimljivo je da, uprkos imenu, Tito ne gaji negativna osećanja prema Josipu Brozu. Naprotiv, izražava želju da sa porodicom poseti Kumrovec, rodno mesto bivšeg predsednika SFRJ. Planira to možda baš 25. maja, što predstavlja nekadašnji Dan mladosti – praznik posvećen Titu Brozu.

4. Simbolika imena – više od provokacije

Priča porodice Misimović pokazuje da imena mogu biti mnogo više od ličnih oznaka:

Imena postaju:

1. Simboli vremena – odraz trenutnih društveno-političkih prilika.

2. Lični manifesti – način izražavanja stavova bez izgovorene reči.

3. Izvori identiteta – nešto s čime se dete mora naučiti živeti.

4. Predmet anegdota i stereotipa – kroz koje okolina izražava prihvatanje ili otpor.

U ovom slučaju, Vitomir je kroz imena sinova izrazio sve ono što možda rečima ne bi mogao reći: bunt, ironiju, sećanje, i inat. A njegovi sinovi, pogotovo Tito, morali su da nauče kako se živi s tim imenom, ali i kako ga preoblikovati u snagu.

Nije ime ono što određuje čoveka, već način na koji ga nosi

Na kraju, priča porodice Misimović nije samo zabavna anegdota iz Bosne. Ona je zrcalo jednog društva, njegovih kontradikcija, istorijskih rana i duhovitosti naroda koji i u najneobičnijim situacijama nalazi priliku za šalu.

Ime Tito, koje je za mnoge bilo simbol jednog režima, za Misimovića je postalo životna lekcija u toleranciji, snalažljivosti i prihvatanju sebe. Iako je bilo situacija u kojima mu je ime otežavalo stvari, uspeo je da izgradi sopstveni identitet koji nije ograničen istorijskim značenjima.

U savremenom društvu gde je sve češće isticanje individualnosti, ova priča nas podseća na to da imenovanje nije samo kulturni čin, već i lična odluka sa potencijalno dubokim posledicama. Pa ipak, ono što čoveka zaista definiše nije ime koje nosi, već način na koji ga nosi kroz život – sa dostojanstvom, humorom i ljubavlju.