U inat smrti: Vedrana Rudan i njena ogoljena borba za dostojanstvo

U vremenu kada se mnogi, suočeni sa ozbiljnom bolešću, povlače u tišinu i nevidljivost, Vedrana Rudan ostaje glasna, jasna i beskompromisna. Poznata kao spisateljica bez dlake na jeziku, autorka brojnih knjiga i kolumni, Rudan se danas suočava s jednom od najtežih bitki svog života – borbom protiv retke i agresivne vrste raka.

U svojoj najnovijoj kolumni, ona ne traži sažaljenje. Ne prodaje lažnu nadu. Umesto toga, piše otvoreno, sirovo i bolno iskreno o svakodnevici obolelog čoveka. I dok drugi prećutkuju, Rudan osvetljava ono što se ne izgovara – strah, umor, nemoć, ali i prkos koji gori i kad telo odustaje.

Kružni pakao bolesti

Vedrana bez zadrške opisuje rutinu koja iscrpljuje i ponižava: hemoterapije, imunoterapije, zračenja, stalni boravci po bolnicama. Ova svakodnevica deluje poput zatvorenog kruga, nalik lošoj šali bez poente, u kojoj se pacijent gubi između bolničkog kreveta i kreveta kod kuće – a nigde mira.

U njenim rečima nema prostora za uljepšavanje:

• Bolnica više nije samo mesto za lečenje, ona postaje zatvor iz kojeg se beži bez nade u oslobođenje.

• Dom više nije utočište, jer bolest ne ostaje iza bolničkih vrata – ona dolazi kući, ušunja se u svaki kutak.

Dok se svet oko nje ponaša kao da je sve normalno – mačke jedu keksiće, cveće cveta, muž gleda TV – Vedrana primećuje ironiju života koji se pretvara da se ništa ne događa.

Tišina među najbližima

Jedna od najpotresnijih dimenzija njene priče jeste odnos s bližnjima. U razgovoru s prijateljicom koja kroz suze priznaje koliko joj znači, Vedrana ostaje bez reči. Ne zato što nema šta da kaže, već zato što je umorna da opet izgovara istinu koju niko ne želi čuti.

Okružena je ljudima koji je bombarduju frazama poput:

• „Misli pozitivno.“

• „Sve je u tvojoj glavi.“

• „Snaga volje čini čuda.“

Za nju su to prazne mantre, laži koje ne pomažu, već samo maskiraju nemoć.

Muškarac pored žene koja umire

Suprug, prikazan kao tipičan predstavnik sveta koji beži od stvarnosti, gleda sportsko takmičenje kao da se ništa drugo ne dešava. U trenutku euforije viče: „Naši će možda ipak biti prvaci!“, dok njegova žena razmišlja o smrti.

Vedrana u tim trenucima ne mrzi svog muža – ona ga čak razume. U njegovoj nesposobnosti da se suoči s njenim krajem vidi pokušaj preživljavanja. Međutim, ne može da ne zamisli budućnost bez sebe:

• „Možda će mu u život doći mlada, zdrava kuvarica sa savršenim grudima.“

• „Možda će ona zalivati moje cveće, praviti mu palačinke.“

Ove misli nisu izraz ljubomore, već hladne analize sveta koji se okreće dalje – čak i kad nas više nema.

Deca, teret i krivica

Ulogu majke teško je otpustiti, čak i na samrti. Njena deca dolaze, trude se, kuvaju specijalne obroke. Vedrana ih gleda i zna da glumi – smeje se jednom, traži razumevanje od drugog, i u svemu oseća stid.

Postavlja sebi bolno pitanje:
„Jesam li im sada samo teret? Projekat za spašavanje?“

A onda dolazi epifanija – da je na mestu njenih bližnjih, i sama bi postupila isto. Gurala bi voljenu osobu ka životu, ka jagodama koje ona sama mrzi, ka lažnoj nadi koja zna da laže.

Zabrana istine

Jedna od najsnažnijih tema koje Rudan otvara jeste pravo da se ode. U svetu punom buke i podsticanja borbe, njoj je zabranjeno da kaže „Ne mogu više“. Ne sme da zamoli da je puste, jer svi očekuju pesmu o životu.

Umesto toga, ona u sebi nosi tišinu, guta je, dok za druge peva refren koji ne oseća:
„Želim živjeti, želim živjeti!“

Svesna je da nije jedina. Pitajući se kad ćemo svi konačno shvatiti da smrt nije nešto što se dešava drugima, otvara pitanje koje društvo uporno potiskuje:
Zašto se toliko bojimo reći da nekada nije ostalo više snage?

Otvoreni razgovor u podkastu

U jednom podkast gostovanju, Vedrana otvoreno iznosi dijagnozu:

• agresivan oblik raka žučnih kanalića,

• retka bolest koja se teško otkriva,

• skupi pregledi koji ne garantuju brzo otkrivanje.

Suočava se s činjenicom da čak ni savremena medicina ne može mnogo – operacija u Hrvatskoj je bila uspešna, ali bolest je ostala. Dok u Americi lečenje ide drugačije, kod nje je postupak već gotov, a hirurg je zadovoljan.

Ali Vedrana ne gradi nadu na medicinskim izjavama. Ona planira – ne terapije, već sopstveni odlazak.

Sahrana po sopstvenoj meri

U morbidnoj, ali duboko ljudskoj i autentičnoj sceni, Vedrana opisuje kako je organizovala sopstvenu sahranu:

• platila je čoveka da urnu odnese čamcem na otvoreno more,

• pepeo će biti prosut u dubinu,

• vidi to kao najbolju investiciju u životu – ili, kako kaže, nakon života.

U tom crnohumornom duhu, zaključuje:
„Žderalo me je moje dijete dok sam bila živa. Posle smrti će me žderati ribe. I to je u redu.“

Ona čak dodaje, s dozom groteskne ironije: „Moje dijete voli orade. I mrtva ću mu biti korisna. I jestiva.“

Priča Vedrane Rudan je više od ispovesti žene koja umire. To je manifest autentičnosti, pobuna protiv lažne nade, protiv prisilnog optimizma. Ona ne dozvoljava da joj društvo diktira kako da se ponaša pred smrću.

Umesto toga, odlučuje da govori o onome što svi prećutkujemo:

• da bolest nije romantična,

• da smrt ne bira vreme,

• da imamo pravo na tišinu, tugu i odlazak – bez krivice.

Kroz oštar jezik, crni humor i brutalnu iskrenost, Vedrana Rudan nam poručuje:
„Život i smrt su deo istog kruga. Nisu suprotnosti. Ne moraš se smejati da bi bio hrabar. Ne moraš se boriti da bi bio dostojanstven.“