Rođen kao običan dječak iz Skoplja, a upamćen kao legenda filma. Iza osmijeha koji je osvajao publiku krila se i priča o bolu, porodičnim tragedijama.Preminuo je 2017 godine , iza sebe je ostavio neizbrisiv trag.

Ljubiša Samardžić: Život iza kamere – priča o snazi, tragediji i tihoj veličini

 Odlazak umetnika koji je dotakao srca miliona

Kada je 8. septembra 2017. godine zatvorio oči u svojoj kući u Beogradu, Ljubiša Samardžić – jedan od najvoljenijih glumaca bivše Jugoslavije – nije samo napustio ovaj svet. S njegovim tihim odlaskom završila se čitava epoha jednog stila, jednog umetničkog senzibiliteta i jednog načina postojanja na filmu i u životu. Rođen u Skoplju, a životno i umetnički sazreo u Beogradu, Ljubiša je bio mnogo više od popularnog glumca: bio je simbol topline, harizme i moralnog integriteta.

Njegova bogata karijera, koja je obuhvatila više od 70 filmskih i televizijskih ostvarenja, ostavila je neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti publike. No, iza vedrog osmeha koji je krasio njegovo lice, krila se priča o dubokoj boli, borbi i porodičnoj tragediji.

 Poglavlja života ispunjena slavom, tugom i neprekidnim radom

Porodična tragedija – gubitak sina kao rana koja nikad ne zarasta

Jedan od najtežih trenutaka u Ljubišinom životu bio je gubitak sina Dragana, zvanog Gaga. Iako je delovao kao večiti optimista, sa zaraznim osmehom i blagim glasom, iza kulisa se odvijala drama koju nijedan roditelj ne bi želeo da doživi.

Gaga, koji je krenuo očevim stopama u svetu filma, iznenada se razboleo od leukemije. Ljubiša je tada radio na filmu “Nebeska udica”, a istovremeno se njegova porodica suočavala sa nemilosrdnom bolešću koja je pretila da uništi sve.

“Sve smo pokušali. Mira je bila uz njega danonoćno, a ja sam snimao, slao novac, nadao se čudu. Ali čudo nije došlo.”

Uprkos velikoj borbi i lečenju koje se odvijalo u Londonu, Gaga je preminuo u 34. godini života. Ljubiša nije krio da je tada doživeo slom, rekavši da mu se ceo svet srušio, da je pomislio kako mu srce neće izdržati. No, uz pomoć supruge Mire, uspeo je da pronađe snagu da nastavi. Ona ga je podsetila na cikličnu prirodu života i smrti, kao i na lekovitost rada.

Borba sa opakom bolešću – tišina kao izraz hrabrosti

Godine 2014., Ljubiši je dijagnostikovan tumor na mozgu. Bio je to udarac ne samo za njega i njegovu porodicu, već i za sve koji su ga poznavali. Lekari su mu davali svega nekoliko meseci života, jer se radilo o agresivnoj i kompleksnoj bolesti. Ipak, Samardžić nije posustao. U duhu mnogih svojih likova – otpornih, principijelnih, borbenih – odlučio je da se bori.

Podvrgao se:

• Operaciji

• Seriji hemoterapija

• Zračenju

• Inovativnim terapijama u Nemačkoj i Italiji

No, ono što je posebno dirljivo jeste činjenica da o svojoj bolesti nikada nije javno govorio. Nije želeo sažaljenje, niti da ljudi pamte njegov lik iz tog ugla. Želeo je da ostane umetnik, stvaralac, onaj koji donosi svetlost na platnu.

Poslednji meseci – povlačenje u tišinu i vrednosti porodičnog okruženja

U svojim poslednjim mesecima, Ljubiša je izabrao mir, porodicu i umetnost kao saputnike. Povukao se iz javnosti, odbijajući da njegovo zdravstveno stanje postane tema medija. Nije želeo spektakl, niti lažnu slavu u trenucima krhkosti. Čak i tada, pokazao je dostojanstvo, koje je krasilo čitav njegov život.

Dani su prolazili u krugu najbližih – supruge, dece i unuka. Provodio ih je razmišljajući o filmovima, o ulozi umetnosti u životu, o emocijama koje je prenosio publici tokom više decenija karijere. Bio je, kako su ga opisivali bliski ljudi, “spokojan, pomiren, ali nikada slomljen.”

Jednostavna, ali snažna poslednja želja

Ljubiša nije želeo ništa veliko, glamurozno ili javno kada dođe kraj. Njegova poslednja želja bila je da ga ljudi pamte po onome što je stvarao, a ne po tome kako je otišao. Nije tražio komemoracije, govore ni kamere na sahrani. Želeo je tiho, skromno i ljudski da napusti scenu – baš kako je tiho i dostojanstveno i živeo.

Njegova porodica ispoštovala je tu želju do najsitnijih detalja. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo najbližih prijatelja i članova porodice. Ipak, pravi oproštaj od njega dešava se svaki put kada se na ekranu pojavi Šurda, Boško Simić, ili neki drugi njegov nezaboravni lik.

Nasleđe koje ne bledi

Ljubiša Samardžić nije bio samo filmski umetnik. On je bio ljudska vrednost pretvorena u lik i priču. Njegova harizma, glas, pogled i osmeh ostaju urezani u sećanjima generacija koje su uz njega rasle i plakale, smejale se i sanjale.

Njegov život može se posmatrati kao lekcija:

• O snazi da se ide dalje uprkos tragediji

• O dostojanstvu u bolesti

• O ljubavi prema umetnosti

• O porodičnim vrednostima koje su ga vodile

Iako ga više nema među nama, njegovi filmovi i dalje govore, dišu i inspirišu. On nije samo glumac iz prošlih vremena – on je živi deo kulturnog identiteta jednog prostora. U svetu gde se zvezde često gase brzo i zaboravljaju još brže, Ljubiša Samardžić ostaje kao večna svetlost, tiha ali moćna, baš kao i život koji je živeo.