Ovo je potresna priča koja oslikava tešku sudbinu mnoge djece suočene s napuštanjem i siromaštvom.

Skrivena stvarnost iza tišine

U svakodnevnom vrtlogu informacija, među brojnim vestima koje dolaze i odlaze bez dubljeg odjeka, povremeno se pojavi priča koja nas pogodi u srce i ostane s nama. Takva je i priča o Ajdinu Mujkiću, dječaku čije su se djetinjstvo, borba i nada spojili u tihoj tragediji, koju je svet konačno čuo tek kada su kamere zavirile iza zatvorenih vrata.

Iako je Ajdinova priča potresla mnoge i izazvala lavinu komentara na društvenim mrežama, istina je da on nije jedini. Stotine, možda i hiljade djece širom regiona, svakodnevno živi slične sudbine – daleko od pažnje, u tišini koja boli više nego sama nepravda. U središtu ove priče nije samo bol, već i duboka sistemska rupa, u kojoj najranjiviji ostaju nevidljivi sve dok ne postane prekasno.

 Dječak, djed i borba protiv zaborava

1. Porodica na rubu, ali s ljubavlju u središtu

Ajdin je izgubio roditelje – tragedija koja bi svakog slomila, a kamoli jedno dijete. No, u tom trenutku kada je sve izgledalo izgubljeno, pojavio se njegov djed Husein, star i bolestan, ali čvrst u odluci da ne napusti svog unuka. Bez mnogo sredstava, bez sistema koji bi ga podržao, on je postao Ajdinov štit i jedina sigurna luka.

U njihovom domu, koji je više simbol preživljavanja nego udobnosti, svakodnevno se odvijala tiha borba za dostojanstvo. Dok je Husein pokušavao da obezbijedi osnovne uslove za život, Ajdin je rastao uz neizvjesnost, ali i s ljubavlju koja, iako oskudna materijalno, nije poznavala granice.

2. Sistem koji reaguje – prekasno i nevoljno

Ajdin i njegov djed živeli su godinama neprimijećeni. Nisu tražili mnogo. Samo ono što bi svako dijete trebalo da ima po rođenju: sigurnost, toplinu, podršku. No, sve do trenutka kada je njihova priča procurila u javnost, nijedna institucija nije pružila ruku.

Ova situacija ogoljava jedan od ključnih problema našeg društva – nedostatak proaktivne i efikasne socijalne zaštite. Iako bi se pomislilo da takve službe postoje upravo za slučajeve kao što je Ajdinov, stvarnost je pokazala suprotno. Njihov mehanizam delovanja je često:

• Previše spor

• Loše organizovan

• Bez dovoljnog broja obučenih i motivisanih kadrova

• Reaktivan, umesto preventivan

Kada je javnost saznala za priču, pomoć je stigla. Ali ta pomoć, iako dobrodošla, više je ličila na gasenje požara, nego na dugoročno rješenje.

3. Siromaštvo je stvarnost, ali sistemska pasivnost je izbor

Važno je naglasiti – problem nije samo u nedostatku novca. Problem je u činjenici da postoji sistem, ali on ne funkcioniše onda kada je najpotrebniji. Socijalni radnici često imaju previše slučajeva, premalo resursa, i rade u administrativno preopterećenim uslovima. Posledica? Porodice poput Mujkićevih ostaju zaboravljene.

To je duboko nepravedno. Jer dijete nema vremena da čeka dok sistem ne pronađe papir ili ne raspiše tender. Ono treba toplinu, sigurnost i podršku – odmah.

4. Ajdinovi snovi – uprkos svemu

Uprkos teškim uslovima, Ajdin nije izgubio osmeh ni san. On ne sanja o bogatstvu, već o tome da jednog dana pomogne svom bratu, koji mu nedostaje. Njegove reči razaraju svaki štit ravnodušnosti. Kako je moguće da jedno dijete, lišeno toliko toga, i dalje razmišlja o drugima?

To je pokazatelj koliko su djeca otporna – ali i koliko bi mogla da procvetaju uz samo malo više podrške. Umesto da sistem iz njih crpi snagu, trebalo bi da im bude oslonac.

5. Rješenja: Šta možemo i moramo da učinimo

Ajdinova priča mora da bude poziv na konkretne promjene. Evo nekoliko ključnih pravaca delovanja:

A. Reforma i jačanje socijalnih službi

• Uvođenje bržih procedura za hitne slučajeve

• Povećanje broja stručnog osoblja

• Edukacija i specijalizacija za rad s ranjivim grupama

• Kreiranje mobilnih timova koji dolaze do porodica, umesto da čekaju da im se neko obrati

B. Pristup obrazovanju

• Omogućiti stipendije za djecu iz siromašnih porodica

• Obavezna psihosocijalna podrška u školama

• Besplatni udžbenici, prevoz i užine – jer djeca ne mogu učiti gladna

C. Aktiviranje zajednice

• Podsticanje lokalnih inicijativa i volonterskih mreža

• Organizovanje akcija pomoći u saradnji s nevladinim sektorom

• Otvorene linije za prijavu zanemarivanja i siromaštva

D. Dugoročne državne politike

• Strategije za iskorenjivanje dječjeg siromaštva

• Fokus na preventivne mere

• Stalni nadzor i evaluacija učinka socijalnih institucija

 Djeca su odgovornost svih nas

Ajdin Mujkić nije samo dječak iz jedne potresne priče. On je simbol hiljada djece koja svakodnevno žive bez sigurnosti, oslonca i podrške. Njegov djed Husein je heroj tihog otpora – čovjek koji nije imao ništa, a dao je sve.

Ova priča nas mora naterati da postavimo teška pitanja:

• Kako smo dozvolili da djeca odrastaju zaboravljena?

• Zašto institucije reaguju samo kad ih javnost natjera?

• I najvažnije – šta ćemo konkretno učiniti da se ovo više ne ponovi?

Ako želimo da živimo u pravednom društvu, moramo razumeti da djeca nisu samo briga njihovih roditelja, već odgovornost cijele zajednice. Biti ravnodušan znači biti saučesnik u nepravdi.

Zato ne zatvarajmo oči. Ne ignorišimo tišinu koja dolazi iz kuća poput Ajdinove. Jer svaki put kada to učinimo, jedno dijete ostane bez glasa – a društvo bez duše.